Косово. Видовдан. 1389. 

Неко је изгубио главу, неко црева, неко државу, а неко власт. Неко је схватио да мора лећи у црну земљу да би постао небески народ. 

Адам Стефановић, Бој на Косову

Почетак Другог балканског рата или Рата између савезника. 1913. 

Неко је добио земљу, и још неко је добио земљу, а неко није добио, али је имао нож. Ножеве су, заправо, имали сви. И балканске комшије које су вековима маштале о својој земљи почеле су да се играју добро познате дечачке игре „ножићи“: нацртали су слободан и прекрасан круг жељене земље и бацали ножиће ко како уме, одсецали за себе мало овде, мало онде. А кад су све испосекли, почели су да украшавају цвећем и тракама, заставама и медаљама, живим легендама и мртвим херојима. 

Српски војници у Кратову, јун 1913.

Сарајево. Пуцањ из принципа. 1914.

Неко је изгубио главу, неко је добио метак у стомак, неког су гушили бојним отровом у Верденској бици, неко је примио смртоносну дозу марксизма, а владара који су остали без државе је било толико да је могло да се отвори биро за запошљавање монарха. 

Гаврило Принцип је убио у Сарајеву аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, што је послужило као повод за почетак Првог светског рата. 

Видовдански Устав. 1921.

Неко се досетио да се лабуд, рак и штука упрегну да вуку накрцана кола преко брда, дола, и да ће им то успети, само треба за та кола измислити важно име. Кола су вукли истовремено, али на различите стране – једни на запад, други у СССР. Кола су и данас тамо где су била. 

Видовдански устав усвојио је Александар I Карађорђевић, у то време — регент Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. КСХС проглашена је уставном парламентарном и наследном монархијом коју је предводио српски краљ из династије Карађорђевића, а у земљи је успостављена Народна скупштина. Устав је гарантовао једнакост свих пред законом, слободу говора, окупљања, удружења и штампе.

Букурешт. Резолуција информбироа. 1948.

Неко је изгубио главу. Неко је сазнао да се острва Јадранског мора могу користити не само као одмаралишта. Неко је схватио да у социјализму нема места за два Јосифа (Јосипа). А неко је схватио да су кола ипак накрцана. И почели су успешно да прождиру тај терет, разумно размишљајући да ће сутра бити нешто касније, а данас је управо сад. Данас са жаљењем констатује да су кола тамо где су и била, али нису тако накрцана. 

Информбиро се окренуо против КПЈ, која је одбила да се повинује његовом диктату. Тако је дошло до раскида односа између Београда и Москве. На фотографији Јосиф Стаљин и Јосип Броз Тито. 

Говор Милошевића на Газимстану. Видован, 1989. 

Неко је добио фотрељу. Неко је изгубио власт. А неко је рекао, нико не сме да вас бије. И неко је одмах добио ударац у лице. „Тако, дакле“, рекли су Бобчински и Добчински и пожурили да стварају националне гарде. Небо се смрачило и долетела су јата гракћућих мировњака. Смркавало се. 

Председник Југославије Слободан Милошевић је овако говорио на Газиместану: „Ово је ваша земља, ово је ваше огњиште, ваша поља и баште, ово је ваша историја. Не треба да напуштате ову земљу само зато што је живот овде тежак, јер вас овде понижавају. Југославија не постоји без Косова!“

Почетак рата. 1991.

Неко је учио брзо пуцање из „калашњикова“. Неко је тренирао бежање и брзо паковање свега што је стекао. Неко је у Карађорђеву пио ракију, а неког је мучила горушица у Босанском Броду. „Аха!“, рекли су Бобчински и Добчински и исукали мачеве у жељи да докажу ко је први рекао „аха“. Смркавало се. 

27. јуна 1991. почео је Десетодневни рат између ЈНА и снага Словеначке територијалне одбране после једностраног проглашења Словеније као независне државе. Био је то почетак распада Југославије.

Косово. 1999. 

Неко је славио победу. И још неко је славио победу. И још неко је такође славио победу. Сви су славили победе. И сви су честитали једни другима и поносили се што су јуначки издржали и свима доказали, свима показали. Речју, среће невиђене!

Усвајањем резолуције СБ ОУН 1244 десетог јуна 1999. прекинуто је бомбардовање СРЈ. Мировне снаге КФОР су ушле на Косово 12. јуна 1999. 

Несрећни су остали само они који су сав свој живот скупили у један завежљај, затворили врата дома да се никад више не врате. Али такви се лако заборављају. 

Београд. Изручење Милошевића Хашком трибуналу. 2001.

Неко је прво изгубио власт, затим дом, али је добио сигуран смештај са чуварима и саговорницима који желе да знају баш све. Истина, био је сигуран да зна сва правила нове игре, али није стигао да је заврши. 

Суђење Милошевићу није завршено пошто је преминуо у Хагу 2006. године.

Видовдан. 2020.  

Неко је победио на изборима, а неко се само играо, бацао камења обећања у кутије за гласање. Позиви да се носе маске и држи социјална дистанца звуче као политички програм. Азија и даље почиње тамо где се завршава Ландштрасе (како је говорио аустријски канцелар Метерних), а народ… ћути, наравно. А можда и не, али ко ће га чути са увећане социјалне даљине.