У априлском броју магазина Esquire објављен је велики интервју са српским позоришним и филмским глумцем Милошем Биковићем, у коме се он присећа НАТО бомбардовања Југославије, коментарише актуелне политичке проблеме на Балкану и каже да љубав према Русији носи у генима. Портал „Балканист“ преноси изјаве српског глумца.

Милош Биковић је стекао велику славу у Русији захваљујући руско-српском филму „Балканска међа“, у којем је одиграо једну од главних улога. На питање да ли је оптужен за такозвани „ура-патриотизам“ због учешћа у овом пројекту, Биковић каже да би имао шта да одговори таквој критици. 

„Добро се сећам тог времена, видео сам бомбардовање својим очима. ‘Балканска међа’ није српска пропаганда. Обично су у овој причи (како су нас убеђивали) Срби главни зликовци. У најбољем случају кажу да су за сукоб криви сви, али највише Срби. То се зове пропаганда. ‘Балканска међа’ је друга тачка гледишта“, одговорио је глумац чије је детињство прошло ратних деведесетих година. 

„Рођен сам 1988. године. Три године касније почео је први рат у Хрватској, 1993. године у Босни. 1998. на Косову је избио сукоб, 1999. године почело је бомбардовање. Моја прва сећања из детињства су санкције, празне продавнице, новац који је губио вредност током дана. Сећам се 1999. године када су нам говорили да се морамо отарасити Милошевића, да је управо он уништио земљу. Сећам се свега тога. И чини ми се да уопште није тако како су нам говорили“, истакао је Биковић. 

Напоменуо је да је Балкан и даље немиран регион. 

„На Балкану је ситуација коју ми зовемо ‘буре барута’. Нико не ратује, али јасно је шта се дешава када у неком хрватском граду бране ћирилицу или разбијају ауто са српским таблицама, Албанци спаљују српске производе, Македонци се туку у парламенту. Македонију и Албанију очекује конфликт, такође Албанију и Црну Гору. Као и Црну Гору и Србију. И све то подстичу медији, политичари који на тај начин скупљају бодове“, говори глумац. 

Посебно је коментарисао кризу у Црној Гори.

„У Подгорици људи излазе на улице. Влада је донела закон о пореклу црквене имовинe према коме мора да се докаже право на поседовање сваке зграде изграђене пре 1918. године. Укратко, држава све преузима и имовину Српске православне цркве, јер не може да контролише ту цркву. Власти Црне Горе желе своју црногорску цркву. Желе да створе свој народ јер су се пре само 10 година сви у Црној Гори сматрали Србима. Они су променили азбуку, религију, основали нову цркву“, каже Милош Биковић.

Истовремено, он се критички односи према широко распрострањеној поруци на Балкану: „морамо у Европу“.

„Зашто? Мислим да морамо развијати свој потенцијал — духовни, економски. Оригинални.  И дати светској култури нешто своје. То је боље од копирања њихових достигнућа. Чини ми се да је овај проблем релевантан не само за Србију, већ и за Русију“, сматра српски глумац. „Русија има културно наслеђе, таленте који могу да дају свету нешто своје, а не да се изгубе копирањем Запада.“

На питање да ли су га звали у политику, Милош Биковић је рекао да је било таквих предлога. 

„Звали су ме, али одбио сам. Ако се неко бави политиком, онда то мора бити озбиљно. Засад то није моје. Мислим да је уметност важнија, јер је изван политичких сукоба. ‘Да ли си за Русију или за Европу? Да ли си конзервативац или либерал?’ Све су то вештачке поделе. Морамо чинити оно што свима треба: радити на јачању идентитета српског народа. Снимити још десет, петнаест, двадесет филмова који ће нам помоћи да схватимо ко смо као народ. Потребно је имати здрав однос према нашој историји, да би народ поново осетио да је достојан слободе. Ту слободу смо скупо платили. Хајде да се њоме служимо. Таква питања се не решавају брзо, али хајде да почнемо да радимо на томе“, апелује Биковић. 

Глумац је рекао да за свој интерес према Русији има да захвали блиским рођацима. 

„То је повезано са мојим братом и дедом. Мој деда је заједно са Црвеном армијом ослобађао Југославију. Мајка ми је причала како је са баком носила цвеће на Руско гробље. Мама је питала: „Ко су ти људи?“. А бака је одговорила: „Не знам. Али нико им не долази а они су наши, дали су своје животе за нашу земљу. То су наша браћа“. То је нормалан однос српског народа према Русима. А Достојевског сам заволео јер се на факултету мислило да ако не знаш руску класику, ниси уопште у стању да глумиш.“