Јарослав Вишњаков, доктор историјских наука, професор на Катедри за општу и националну историју Русије при Московском државном институту за проучавање међународних односа МСП-а Русије (МГИМО), допутовао је у Београд као гост Међународног сајма књига. Балканолог је за наш веб-сајт говорио како се у његовом животу појавила Србија и шта мисли о ситуацији у којој се она налази.
— Претпостављате да се то догодило још у Совјетском Савезу. Када је дошло време да изаберем катедру Московског државног универзитета на којој ћу студирати, изабрао сам историју Јужних Словена, јер без јаке протекције било је немогуће доспети на Катедру за нову и најновију историју. Тамо су се бавили државама Западне Европе, док су предмет истраживања на Катедри за историју Јужних и Западних Словена биле државе социјалистичког блока и Југославија. Југославија није била члан Савеза за узајамну економску помоћ и Варшавског пакта, и за време Тита имала је социјалистичку оријентацију. Зато сте после факултета могли да добијете одличан посао и могућност да путујете у иностранство. Тако да сам се ја обрео у науци као (нећу да кријем) меркантилна, прагматична личност. А ту земљу сам заволео тек касније. Она је постала део мог живота, стекао сам пуно пријатеља са којима дочекујем зору у београдским кафанама дискутујући о политици и историји, — говори Јарослав Вишњаков.
Први пут је допутовао у Београд 1992, радећи на дисертацији.
— Главни град Југославије је био сив и депресиван. Држава је била у ратном стању, у кризи, динари су се рачунали у милијардама, и, наравно, није било ни речи да ћу понети кући пуне кофере робе широке потрошње као сваки Рус који се враћао из иностранства, — говори Јарослав Вишњаков.
Али испоставило се да су Срби весео народ, а колегинице Српкиње лепе. Без обзира на рат, живело се пуним плућима, и у студентском дому на улици Рифата Бурџевића пијанке су трајале до јутра.
— Са многим људима које сам тада упознао се и данас дружим и сарађујем. То су историчари запослени у историјским институтима. Обично се нађемо на факултету или у библитеци, а затим ме воде у неку кафану, у „Златно буренце“, на пример. А тамо уз кафу или ракију почињу разговори. Кудимо власт (без тога не може), дискутујемо, — искрен је Јарослав Валеријанович Вишњаков.
Присећа се и како је путовао на север Косова, посетио Северну Митровицу, Грачаницу и Високе Дечане.
— Манастири су под заштитом КФОР-а али монаси су, без обзира на нестабилност у региону, невероватно сталожени и пуни оптимизма. Појили су нас ракијом и говорили: „Како је само добро што сте ви Руси дошли!“ Свештеник у Дечанима нам је показао књигу гостију (први записи су из 19. века!). Дакле, италијански војници који су служили у нацистичкој армији током Другог светског и донели у манастир 1943. „културни програм“ пишу: „Хвала! Манастир нам се јако допао“.
Доктор историјских наука каже да „на Балкану знају да се друже када имају против кога“, и да са друге стране Ибра, наравно, рачунају на руску помоћ.
-То је посебан свет, тамо влада слободарски дух и живот тече по својим законима. Наравно да ће се у случају разграничења Косова у том рејону живети као и у осталом делу земље, али засад они морају да се прилагођавају. Река Ибар која дели Косовску Митровицу на северни српски део и јужни албански није никаква Волга. То је речица, поток. Мост се прелази зачас. Прешао си код Албанаца и доспео у скроз други свет. Као да си прошао кроз тунел телепортације. Та два света дели само један корак, и један је корак од мира до рата, — објашњава руски историчар.
На Међународном београдском сајму књига Јарослав Вишњаков је представио своју „Историју Русије“ на српском језику, два тома написана у коауторству са колегиницом, професором МГИМО-а Татјаном Черниковом. Први део се бави периодом од 9. до 17. века (од кнежевине Русије до Смутног времена), а други обухвата владавину династије Романов до балканских ратова. Ово научно дело је написано разговетно да може да га разуме и широка публика и продаје се у београдским књижарама.
— За руску читалачку публику било би добро написати историју Србије. Јер Руси о њој мало знају. И увек су мало знали, тврдим то као историчар. Србију у Русији треба популарисати, — сматра професор.
Као што треба популарисати и Русију у Србији.
— Мека моћ се мора учврстити. Потребне су новине, телевизије на руском језику. Концерти са балалајкама су, извините, недовољни. Надам се да ће се са доласком у Београд Александра Боцан-Харченка у својству новог руског амбасадора ситуација променити. Он је велики професионалац, човек који познаје ситуацију и не долази да „дочека пензију на мирном и топлом месту“, већ да ради, јер Русија има стратешке интересе на Балкану. Овде треба учврстити своје позиције. Именовање Боцан-Харченка за руског амбасадора у Србији је корак ка јачању позиције Русије на Балкану, — сигуран је Јарослав Вишњаков.
