Руски политиколог и публициста, експерт за новију историју Балкана и „обојене револуције“, професор МГИМО, Јелена Пономарјова за портал „Фонда стратешке културе“ пише о срамном НАТО нападу на СР Југославију који је започео на данашњи дан пре тачно 22 године.

Једне глуве среде (по српском православном календару), 24. марта 1999. године, у 20 часова, Генералштаб Војске Југославије упозорио је на почетак НАТО агресије. 15 минута касније огласиле су се сирене у Београду, Подгорици и другим великим југословенским градовима – први пут после Другог светског рата. За 78 дана бомбардовања, НАТО авиони су извршили 2.300 ваздушних напада на 995 циљева. Преко територије Југославије испаљено је више од три хиљаде крстарећих ракета, бачено је око 25 хиљада тона (према неким изворима 79 хиљада тона) експлозива, НАТО је изручио 37.000 „касетних бомби“, коришћена је муниција пуњена осиромашеним уранијумом.

У центру Европе, НАТО блок је започео срамни рат који је нанео непоправљиву економску штету Србима, довео до бројних жртава међу цивилним становништвом Југославије и радикално променио политички пејзаж Европе и светске политике. Од тада превладава нагласак на сили у решавању сукоба, а међународно право је озбиљно прекршено. Као што је примећено у руском Министарству спољних послова, након удара НАТО-а на Југославију, „свако образложење западних престоница на тему кршења било ког међународног права, слободе говора и принципа демократије“ требало би сматрати „само пуким лицемерјем“.

На Западу су склони да у најбољем случају објасне и у најгорем случају да оправдају НАТО агресију. Међутим и тамо однедавно постоје покушаји да се објективно оцене догађаји из 1999. године. Тако је чешки председник Земан на изјаву генералног секретара НАТО-а Столтенберга да су бомбардовања изведена у циљу заштите цивила од режима Слободана Милошевића, НАТО агресију на суверену европску државу назвао непоправљивом грешком: „И нема потребе тражити алиби да бисте је оправдали.“

Долазе до изражаја касни ефекти те агресије. Операција „Савезничке снаге“ под руководством Хавијера Солане не само да није успела да уједини европске земље, већ је и негативно утицала на развој њихових односа. Што се тиче НАТО блока, након напада 1999. године, он је коначно постао главна претња по међународну безбедност.
Занимљиву оцену НАТО активности дао је италијански генерал Ф. Мини, који је командовао 2002-2003. међународним мировним снагама на Косову (КФОР). Он каже да је НАТО инструмент за постизање искључиво америчких интереса. „У суштини, ово је агенција која нуди услуге. Савез више није оно што је био 1949. године. Сада плаћате и добијате услугу користећи државе чланице НАТО-а које су пристале на то да неће самостално контролисати активности војног савеза и да ће постати део мултинационалне корпорације. Такве услуге су сада доступне онима који плаћају, иако се то, по правилу, тиче интереса само једне државе — Сједињених Држава“.

У НАТО бомбардовању СР Југославије, у којем су доминирале Сједињене Државе (60% ваздушних напада, 55% авиона, преко 95% крстарећих ракета, 80% бачених бомби, сви стратешки бомбардери, 60% извиђачких летелица и беспилотних летелица, 24 од 25 сателита) директно су учествовали Белгија, Велика Британија, Данска, Шпанија, Италија, Канада, Холандија, Норвешка, Португал, Турска, Француска и Немачка. Албанија, Бугарска, Мађарска, Македонија, Румунија су обезбедиле свој ваздушни простор и територију на располагању снагама војног блока. Као што се више пута догодило у историји, дошао је до изражаја балкански „синдром зла“ када владе виде свој „просперитет“ у поразу својих суседа. У Европи само Аустрија није дозволила да се користи њен ваздушни простор, док је Швајцарска увела ограничења на испоруку оружја земљама НАТО-а.

Занимљиво је да је у октобру 1999. године, када је познати ТВ новинар Лари Кинг питао Трампа „да ли би поступио на Косову на исти начин као Клинтон“, будући 45. председник САД неочекивано одговорио: „Све бих учинио мало другачије… Погледајте какву су штету проузроковали на Косову… Погледајте шта смо урадили у тој земљи и тим људима, те смрти које су се догодиле због нас. Ми и савезници нисмо имали губитака само зато што смо били тамо горе, у авионима … Не сматрам да је ово успех. Брутално су бомбардовали земљу (СРЈ) и читав регион (Косово)“. Колико год акције Трампове администрације у Сирији личе на Клинтонове акције на Косову, не смемо заборавити Трампову оцену бомбардовања Југославије.

Европска подршка НАТО агресије је изгледала посебно мрско. Они су лако прихватили вашингтонску пропаганду и не само да су стајали под заставом лицемерне „хуманитарне интервенције“, већ су и директно одобравали агресију. Затим су Сједињене Државе пребациле на ЕУ терет за обнову порушене југословенске инфраструктуре и присилиле је да улаже више у НАТО. Европљани су се приде суочили са неконтролисаном миграцијом. Данас су европски лидери приморани да правдају своје срамне поступке. На пример, немачки министар спољних послова Хајко Мас уверава да је бомбардовање било „правилно“: „Не желим да знам шта би се још тамо догодило да није било бомбардовања.“

Тенденција савремене политике да започиње хибридне ратове и раст радикалних покрета на повољном балканском терену захтевају не само недвосмислену процену догађаја од пре 22 године, већ и анализу последица некажњене агресије.

Агресори би морали знати: казна за почињене злочине је неизбежна. Казну може изрећи не само суд, већ и међународни криминал који прождире државне структуре. Казна су немилосрдни терористички напади, неконтролисана миграција, мутација свести људске масе. У праву је француски генерал Огар: „Европа је умрла у Приштини“, а монструозна неправда према Србима „претворила се у непоправљиве последице по саму некадашњу хришћанску Европу, која се с поносом називала Европа апостола Петра“. У одређеном смислу, казна се већ догодила — хришћанска Европа, попут некадашње велике Америке, више не постоји.