Објављујемо други део ексклузивног интервјуа Милорада Додика за портал „Балканист“ у којем он говори о миру и стабилности у Босни и Херцеговини, о неспојивости Срба, Бошњака и Хрвата у границама једне државе и зашто је тешко бити оптимиста размишљајући о будућности БиХ. 

Председник Француске Емануел Макрон је рекао да је Босна и Херцеговина због повратка џихадиста као нека паклена машина. Муслиманска заједница је осудила ово мишљење, истакавши да држава није прва на листи таквих повратника. Колико је мени познато, ви нисте били сагласни са муслиманским колегама, већ више са Макроном. Зашто постоји тако условни плурализам мишљења?

Читава наша историја говори о томе да смо у свим важнијим догађајима као народи који су сада најважнији у БиХ били на различитим странама. Међу тим учесницима Исламске државе из БиХ нема ниједног Србина. То су искључиво Бошњаци, припадници исламске заједнице који су се едуковали на бази радикалног ислама, који су већ у неколико наврата, два пута у Федерацији и једном у Републици Српској, извели терористичке акте. Ти људи су спремни да напусте БиХ и оду у Сирију да ратују за политичку идеју  ислама. Препали су сав свет, па се чак и Америка, Русија, читава ЕУ укључују у решавање тог питања. И ми не можемо да будемо наивни и кажемо да се ништа не дешава. Наравно, дешава се озбиљна, опасна ствар, јер 250 таквих људи треба да се врати у БиХ. Ја нисам несклон да тврдим да БиХ у таквим околностима може да буде то што је сам Макрон рекао. Негирати није корисно. Било би корисније да се окупимо у Босни и покушамо да кажемо какве бисмо то мере могли да предузмемо да будемо што је могуће безбеднији. Али нама ће тешко бити исконтролисати то у овако ровитим безбедносним и политичким структурама које су подложне искључиво западним утицајима. Ми смо део неке антитерористичке коалиције али би било драматично да се било какав терористички акт деси у Босни и Херцеговини. И зато, уместо да окривљујемо Макрона због тог његовог става какав год био (не слажем се ја у свему ни са Макроном), ценим да човек који води тако важну земљу има довољно релевантних информација да може да извлачи тако важне политичке закључке. Иначе, да је другчије, било би неозбиљно. 

Који је по вашем мишљењу најбољи исход у оваквој ситуацији?

Морамо се примарно бавити очувањем мира. То је најважније. Сам политички систем и организација Босне и Херцеговине нису подстицајни за развој ни друштвених ни економских, ни било каквих односа. Они су по правилу кочница у свему томе. БиХ робује апстрактно наметнутим решењима која су дошла са Запада. БиХ у бившој Југославији је имала синоним „Југославија у малом“, јер је чине исти народи који су чинили велику Југославију. Та велика Југославија није очувана из разлога што ти исти народи нису могли да нађу компромис о заједничкој будућности. А онда су силе Запада, Клинтонова администрација и други око ње, рекли да ово што је остало сад мора да живи заједно. Ту би морали да буду колатерална штета Срби. Хајде да им понудимо неку малу Републику Српску и онда ћемо је временом, кроз транзицију, реформе и остало, узети и направићемо Босну и предати је муслиманима. Срби свакако већ имају своју земљу Србију, и ако им се не свиђа могли би да оду у Србију и тамо да живе. 

То се говори занемарујући чињеницу да је 1961. године у Босни и Херцеговини било преко 60% Срба и да је разним мерама комунистичког режима који је давао предност тада већ формираној нацији која се звала муслимани, а 1993. Бошњаци, све виђене Србе, све који су сматрали да могу да буду носиоци неке националне и народне идеје у БиХ, прогнали и они су отишли у Србију. По том основу се очекивало и да ће преостали Срби, нас око 1 милион и 100 хиљада то исто учинити. Међутим, Срби су се 1991. године одлучили да бране своју слободу. И ми разумемо да слободе нема ако немамо државу. И без обзира што немамо столицу у Уједињеним нацијама, ми Републику Српску доживљавамо као државу. Свиђало се то некоме или не. Свесни реалности и чињенице да се налазимо у БиХ која има и други ентитет, коју чине два доминантна народа, муслимани Бошњаци и католици Хрвати, који су у потпуном расколу, у сукобу око свих важних питања политичког, економског, социјалног, културног, историјског, сваког другог питања. То говори о неспојивости. И да само снажно присуство западне заједнице која не дозвољава да се народ определи како то стоји у повељи УН држи то некако на окупу. 

Али најважније је очувати мир. И спречити било какво насиље. Ја не верујем да насиље има потецијала. Могуће је да то сами инсценирају ови са Запада по систему оних пролећа, жутих, шарених револуција и остало. Али народ више није спреман да то прихвати. Мислим да је то време прошло пре неких 10-20 година, кад је била довољна мала искра да се народ дигне и да мења све. Данас то није тако. Данас постоји разумевање да је Запад подвалио многим земљама овог света па и Југославији. Све републике које су раније биле на простору бивше Југославије, све осим Србије су сада безначајне. И популационо, и војно, и економски и како год узмете. То су обичне марионете које не могу да преживе самостално да немају сталне патронате од стране ЕУ. Хрватска драматично губи становништво. Имала је бољу перспективу у оквиру бивше Југославије него што сад има у оквиру Европске уније. Али то више не можемо да мењамо. Ми желимо да Република Српска јача и све што радимо је на том плану. 

Сада има много разговора о разграничењу између Косова и Србије. Како то може да утиче на Републику Српску?

Српски народ је јасан у РС и БиХ. Босна и Херцеговина је за нас било морање које је наметнуо тај мировни међународни споразум. Прихватили смо то зато што смо били и у дефанзиви, измучени ратом, санкцијама. Ми смо тамо једини имали санкције. Нису их имали ни Хрвати ни муслимани ни било ко други. Четири године је Србија била потпуно изолована, а Република Српска дупло изолована. И све смо то некако преживели. На крају тог периода смо прихватили међународни мировни споразум, а Запад је 24 године настојао путем присуства Високог представника у БиХ да дерогира позицију Републике Српске, да уништи њена права стечена међународним споразумом и да их лоцира на нивоу БиХ правећи унитарну државу коју би нам наметнули. То је ојачало размишљање Срба који сада и не ћуте о томе да треба да будемо посебна земља, да имамо посебан статус и да је наше опредељење да се увежемо и сасвим природно да будемо део српског народа и његове укупне државности. 

Кад ови на Западу прочитају шта сам рекао, они бесне, не воле да то чују. Али то је реалност коју нико не може да заустави. Ако сте Шиптарима на Косову дали права да могу да изађу, зашто не могу Срби да изађу из БиХ? По ком принципу? Зато што ви мислите да сте паметни а ми смо глупи? Тако да у оквиру мира, упорне политике, издржљивости коју показујемо, одбране наших стечених права, изградњом и јачањем наше економије, партнерством са Србијом, Русијом и другим земљама које хоће с нама да сарађују треба да градимо свој субјективитет. 

БиХ је углавном данас мирна земља на путу за развој и напредак. Које мере треба да предузима да би се ослободила од тешкоћа?

Оно што сам вам одговорио управо сада. То је веома тешко. Ми не видимо Босну и Херцеговину на исти начин. 

Али раније у другом интервјуу сте рекли да ви имате  проблем са врховним представником Валентином Инцком. 

Да је БиХ неодржива земља говори чињеница да су 24 године након рата западњаци задржали високог представника, који сада нема значај који је имао раније. Раније је кршио међународно право, створио међународни криминал. Њега више нико и не слуша. Високи представник данас има плату 24 хиљаде евра месечно и сматра се да он помаже нама. Он је један обични манипулант који износи свима лажи у Уједињеним нацијама. Није човек који је посвећен спровођењу Дејтонског споразума, него његовом кршењу. То чини, износи лажи о Републици Српској, нетачне податке. Рецимо, муслиманска владајућа партија је донела свој програм у коме је рекла да треба укинути ентитете и направити унитарну државу. На бази тога ми смо најавили да ћемо одржати посебну седницу парламента у Републици Српској. А Инцко оде у УН и критикује нашу најаву седнице, а не говори о томе да је антидејтонско што су муслимани претходно урадили. То говори о његовим намерама. Иначе је он лош човек. Један манипулатор коме је само стало до тих његових 24 хиљаде евра месечно. Кад израчунате за десет година то није ни мало новца. То је заиста озбиљан новац који је он зарадио. Да је остао у администрацији своје земље у Аустрији сигурно да не би имао више од 5-6 хиљада евра месечну плату. А сада има 4-5 пута већу. И он је само спреман да слуша Американце и никога више. Управо на такве нестабилне ликове као што је он Американци рачунају. Он је послушан, не размишља и он ће само урадити оно што му кажу. И питање је ко би још прихватио то што он може да одлучи. Може међународна заједница да приђе, да запрети да ћемо бити изоловани. Он то ради стално. Ја сам под санкцијама САД, не могу да уђем у Америку. Па шта? Могу да уђем у Санкт Петербург. У сваком случају, веома је тешко бити оптимиста и разговарати о сигурној будућности БиХ. 

Јулија Хакимова

Први део интервjуа