Могу ли Руси лако да науче српски језик?

Као што и приличи блиским језицима, српски и руски су врло слични. Ако имају жељу и ако су упорни говорници руског језика могу да прилично лако да науче да говоре српски језик. Наравно, српски није кинески, није мађарски, па чак ни немачки, али Рус ипак не сме очекивати да ће научити српски док каже „кекс“.

Сећам се како су ме пријатељи приликом њиховог првог путовања у Србију почетком 2000-их запиткивали како да наруче пљескавицу:
– Како се на српском каже лук?
– Лук, – кажем.
– А како рећи без?
– Без, – одговарам.
– А како рећи без лука?
– Без лука, – кажем ја на српском и насмејем моје сапутнике.
– И ти си пет година учио овај језик на факсу?! – зезали су ме пријатељи, заборављајући на то да су ме скоро у свим ситуацијама разговора са Србима током тог путовања звали у помоћ, јер није им помогао ни руски, ни лош енглески. Да ли су с правом збијали шале са мном?

С једне стране, као што већ рекох, српски језик није тежак, али с друге, Руси не могу да почну да уче српски мислећи „нема шта да се учи, то је само мало другачији или застарели руски“.
Дакле, какве потешкоће вребају Русе који желе да науче српски због посла, приватног живота или путовања?

Ћирилица против латинице

Почнимо од чињенице да Срби имају два писма: ћирилицу (не сасвим исту као у руском: нека руска слова недостају – Й, Щ, Ъ, Ы, Ь, Э, Ю, Я – а нека су „вишак“ — Ћ, Ђ, Џ, Љ, Њ, Ј) и латиницу (не исту као у енглеском: Đ, Č, Ć, Ž, Š). Логично је очекивати да се многа ћирилична и латинична српска слова не изговарају као руска или енглеска. Увек ми дође да се смејем када неки моји сународници покушавају да читају српски текст са енглеским изговором.

У разним руским тематским групама на друштвеним мрежама се могу наћи мишљења да у Србији наводно „нико не пише застарелом ћирилицом, већ напротив, сви пишу модерном латиницом“. Руси су, свакако, у заблуди. Срби и те како користе ћирилицу, и како пролази време, све више. Ако латиница негде доминира, то је Црна Гора, али ни тамо ћирилица није „изумрла“: деца је уче у школама, на ћирилици се штампају новине у великом тиражу попут листа „Дан“, речју православни Срби је активно користе.

Дакле, Руси који желе да науче српски морају савладати и ћирилицу и латиницу. Само једно писмо им неће помоћи. Свакако, биће им лакше да науче ћирилицу, али латиница се не сме занемарити, јер „судар“ са њом је неизбежан.

Читај како је написано, а нагласке памти

Српски језик, као што већ рекох, није кинески, али ако Рус који приступа учењу језика нема скоро идеалан слух, никада неће говорити без акцента, јер српски је изразито мелодичан језик. Да би Срби нормално и без проблема разумели Руса који говори српски, њему је довољно научити једноставна правила читања и изговарати речи онако како су написане. Дакле, изговарати увек О као О, не гутати Е и не мењати његово звучање, не правити од И и Е меке сугласнике (Е изговарати као руско Э). Дакле, никаквог „дагавора“ кад пише „договор“ и т.д.

Постоје и тешки за изговор сродни сугласници Ч/Ћ и Џ/Ђ, које Руси у принципу и не покушавају да науче, жалећи се да не схватају разлику између тврдих и меких сугласника у пару.

Српски aкценат је за Русе посебно болна тема. За странце је уопште практично немогуће научити четири врсте српског акцента, посебно ако немају апсолутан слух и специјално не вежбају акценте. Па и међу самим говорницима српског се ретко среће идеалан изговор свих акцената. Руси пре свега морају заборавити на неке препоруке које се срећу на интернету, у неким водичима и уџбеницима да српски нагласак наводно обично пада на први слог или да треба нагласити један слог ближе почетку речи ако у руском већ постоји реч истог корена. То је неистина, јер српске речи богатство, слобода, случајност, република, опасност, искуство, температура, култура и многе друге изговарају се са нагласком на истом слогу као у сличним руским речима.

Курица и други „лажни преводиочеви пријатељи“

Руси који почињу да уче српски језик морају заборавити на приче да је српски наводно застарели руски. У српском, као и у руском, већина речи је словенског порекла, али постоје и речи које су блиске, које се подударају по значењу или се уопште не подударају. И такође речи које не постоје у руском. Тако да Руси морају да савладају српски језик на исти начин као што би учили било који страни језик, на пример, енглески.

Ситуацију компликују многобројни међујезички пароними, тзв. „лажни преводиочеви пријатељи“. Руси, исто као и Срби који уче руски језик, морају бити посебно опрезни да се не би нашли у незгодној ситуацији. Ево неколико смешних примера, како легендарних тако и из мог личног искуства.

Искусни читаоци портала „Балканист“ сигурно знају да српска реч ку..ац јако подсећа на руску невину курицу, односно кокошку. Једна девојка ми је причала како је једном у ресторану у Будви покушала да наручи печено пиле, и одлучила да ће келнер боље разумети реч курица него руско пиле, односно цыпленок. Тако је тражила да јој се донесе курица на роштиљу и била јако изненађена кад су келнери попадали од смеха и запиткивали је да ли заиста то жели.

Друга Рускиња након годину дана учења српског језика због неких разлога одлучила је да се на српском врућина зове зној исто као и на руском – зной. И када се нашла једног врућег септембра на Филолошком факултету у Београду пожурила је да исприча српским колегама да она воли Србију, лето и зној. А Срби су је мало зачуђено гледали.

Таквих примера, смешних и не претерано смешних, има превише. Русима се традиционално веома допада српска реч понос, коју Срби увелико користе у свечаним тренуцима, када хвале нешто или неког и зову га наш понос. Рус у тим приликама нехотице помисли на пролив, јер се на руском пролив управо тако и зове с нагласком на други слог – понОс, а изговара се панОс.

Док српска реч пролив на руском опет значи нешто друго – мореуз. Био је случај када су се туристи из бивших држава Југославије пре ове пандемије радо сликали испред новог ресторана у Москви са називом Пролив / Proliv написаним на балкански начин ћирилицом и латиницом.

Сећамо се граматике руског и учимо ред речи

Русе радује чињеница да у српској граматици не налазе никакве потешкоће. Све је углавном врло слично руској граматици, мада у детаљима постоје многе разлике. Детаљи су завршеци именица, придева, заменица и глагола.

Међутим, у српској граматици постоје и ствари којих нема у руској, али има их у другим европским језицима. Рецимо, помоћни глаголи и јасан ред речи у реченици. Многи Руси који уче српски језик се жале управо на редослед речи, мада, рекло би се, зар је то највећа потешкоћа? Једноставно треба увежбати нека јасно описана правила и придржавати их се.

Тотална збрка и језичка интерференција

За крај бих још желео да кажем неколико речи о феномену званом интерференција, који обавезно настаје када учите сличне језике. И Руси који уче српски, као и Срби који уче руски у јеном тренутку могу бити очајни јер им се све помешало у главни, ништа им није јасно и нису у стању да било шта меморишу. Али чим Руси једном утврде граматичку структуру српског језика и почну да схватају разлике и сличности са структуром руског језика, збрка нестаје и Руси почињу да осећају да се српски учи лако и да је то пријатан процес. Зато је у тако тешким тренуцима важно не одустати и упорно наставити учење језика.

Уместо закључка

Као одговор на главно питање овог чланка, желео бих да подстакнете све руске познанике који се интересују за Србију и Балкан да скупе храброст и почну да уче српски језик (ако то још нису учинили). Јер када Рус научи српски језик он зарања у сасвим друге дубине балканског региона, а живот, без икаквог претеривања и ироније, више није исти. Наравно, на том путу Руси наилазе на неке потешкоће, али оне нису непремостиве. Данас постоје многи одлични курсеви српског језика на интернету, много добрих предавача, и готово све информације су доступне на интернету. У ствари, довољно је само имати јаку жељу и мало слободног времена.

Фотографија: Јевгениј Михајлов.