…Дреница.
Албанци сматрају да се управо тамо налази њихово срце. Њихова душа, пасионарност – све на територији Дренице.
Тамо су се и родили – синови косовске слободе. Највећи Албанци међу Албанцима, који сматрају Косово својом земљом. И само својом. И донекле су у праву.
Погледајте како су у њиховим папирима записана села у којима су рођени: Mali Shkavit (Српска гора), Vori Shaut (Српски гроб), Kroni Kishes (Црквени извор), Srbica, Krasimirovac, Tica, Kralice, Suvo Grlo…
Србица… где Срби више не живе. А крај села Суво Грло је Савин извор (према предању сам Свети Сава је ударио дланом у стену те је избио извор). То је и сада извор воде за неколико села која и данас трпе жеђ (каква само треба да буде та жеђ да би се село назвало Суво Грло?). А Ara Kishes (Црквена њива) и данас храни потомке оних који су цркву рушили.
А на Дреници је било цркава, око хиљаду. Рушили су их и потомци оних који су цркве градили – Попаи (бивши Попићи), Шаља (бивши Шалићи), Крули (бивши Круљевићи).
Не, албанска „беса“ је кратког века, као и српска клетва, као слабост која сеје семе глупости и слепила. Дуго су затим Срби молили да се манастир поново подигне, али Браим Трнова, председник општине Србица је у Титово време изјавио: „Џамија може. Тамо се народ Богу моли. А црква не може. У цркви се само богатство скупља“. И није комуниста Трнова желео да зна да су управо његови преци Трновићи једном подигли тај манастир. У старом палеозоику, кад су били Срби. Али то су заборавили. А преци Трнове су обнављали манастир Девич у време патријарха Макарија, који се презивао Соколовић. Па и његов је брат био Соколовић али Мехмед-паша Соколовић, султанов везир (како је све компликовано у балканском котлу. Историја се понавља, а каша постаје гушћа…).
Aрнаућење је страшан и крвав процес. Тако су Попићи, Шалићи, Трнићи постајали Албанци.
…Против своје воље. Јер кад остајеш Србин плаћаш страшан данак: ћерку, жену, сина, живот и имовину. Управо је за Србе смишљено страшно „девојачко коло“, које је знало да шокира и Турке који су дали албанским племинима да владају Дреницом. Страшна и крвава забава: запалити живу везану девојку и гледати је како се трза и мучи док гори.
Још једна забава – лов на децу. Четворогодишњем Мити Станимировићу су поломили ноге, везали га да виси с гране и дуго пуцали у њега као у мету, у жељи да га ране али не и убију. И ово није само страшна легенда, већ рапорт приштинског конзула турском министру спољних послова. А Јоси Радићу су отсекли главу и неколико је дана шутирали прашњавим улицама Пећи. А колико само случајева силовања и пљачки, колико је попова остало без брада, а цркава и манстира измазано говнима. Да, лакше је било одрећи се вере и сачувати живот. И стећи права. Право на живот, на децу, на породицу… и право да се окомиш на друге, на обесправљене.
Ако поверујеш да пре тебе није било историје, лако је и даље живети: на туђој крви, на туђој муци, у туђим домовима, на обескрвљеним Србима, на уништеним црквама, гробљима и манастирима, на одузетој имовини.
…„Албанци су дивљи народ. Они су увек желели да убијају, чак и по цени свог живота. Они су измислили крвну освету да би се међусобно убијали кад нема одговарајућег непријатеља… Албанцима је рат у крви. Они су отровани ратом, њима треба рат као алкохоличарима. Зато је рат овде ужасан… Међу народима је увек био рат и биће га, али има народа, који ништа друго не знају, којима су срца отворена за рат. Ти су најопаснији. Албанци су увек били спремни да живе у пећинама и да продају последњу краву, али да купе најбоље оружје. Управо оружје они највише поштују, обожавају… Њихове су песме – духовна храна народа – о смрти и уништавању… Знате ли какви су то људи? То су звери спремни да нападну у сваком тренутку: њихове су вилице стиснуте а тело напрегнуто. Они су често нападали и њих су често нападали. То стање је њихова друга природа.“
То нису речи неког познатог мрзитеља Албанаца. То је написао заслужено чувени албански писац Исмаил Кадаре.
А Абдул Фрашери, знајући свој народ, на Берлинском конгресу, — кад су европски политичари незаинтересовано одмахнули руком: „Шта је то Албанија, ко су то Албанци? Мува на мапи света..“, — одговорио је: „Та ће мува још свима покватити желудац“.
Фрашерију је требало поверовати јер био је то важан човек такозваног Албанског народног препорода и идеје Велике Албаније.
