Путовање на југ Македоније је боравак у три државе

Стари аутопут пролази кроз сунчана поља. На наплатним рампама Македонци узимају 1 евро, или тачно 60 денара. Док предајеш новац албански клинци се врзмају око аутомобила и предлажу своју смокву у влажним кесама. 

Праве газде су овде управо Албанци. Југ Македоније је „унутрашња Албанија“, где мештани не крију жељу да постану део суседне државе. 

Албанце који путују аутомобилима са македонским регистарским таблицама можете лако препознати: они бришу слова МК. 

Православни Македонци дуж аутопута шарају где стигну ВМРО ДПМНЕ, назив опозиционе партије која се бори за националне интересе и која је на изборима 15. јула изгубила од СДСМ. Владајућа странка је победила уз минималну предност захваљујући коалицији са Албанцима. Преко графита ВМРО нацртани су црни орлови и исписане речи Pse jo?, што на албанском значи „Што да не?“. 

Пут води у брдо. У долини се виде џамије и ни једна православна црква. Када путујем на југ Македоније као бонус добијем путовање у „Албанију“ и то је веома занимљиво. 

Пут од Скопља до језера траје нешто више од три сата и пролази кроз целу земљу. Власти више година покушавају да направе модерни аутопут, али изградња зависи од политичких перипетија и споро се одвија. Коначно у даљини видим Охридско језеро!

Охрид је право летовалиште. Претрпан је савременим вилама и хотелима на самој обали. Власник хотела „Вила Верон“ где узимамо собу за 25 евра (усред сезоне) моли нас да ставимо маске. 

— Све време дезинфикујем руке, кожа ми пуца! А шта да се ради, још нису измислили бољу заштиту од короне, — жали се он. 

Показујем му свој посребрени прстен који је за два дана дезинфекције изгубио сребро. 

— Ништа страшно, купићеш код нас нови од правог македонског сребра, — смеши се он. 

Обожавам тај јужњачки оптимизам, умеће да се пронађе нешто позитивно у било којој ситуацији!

У дворишту хотела је православна црква сва у цвећу. 

„Охрид је наш“, размишљам ја и додирујем крст на грудима. 

Убрзо се преда мном отвара поглед на језеро и ја сам потресена! Ма какво језеро, то је право море!

Огромно плаво језеро уоквирено далеким планинама, свеж ветар покреће таласе који запљускују шеталиште на обали. Под палмама цвета лаванда. Тамо продају орахе, кукуруз, мехуриће од сапуна и папирне змајеве. Крај нас је протрчао спортски пар, бака са простирком за плажу испод мишке полако корача испред нас и загледа испод великог шешира као каква корњача. Речју, летовалиште. 

— Реците, молим вас, како стићи у стари град? — питам ја на српском пензионера са маском. Он ми објашњава на македонском. Кад знаш један језик, лако разумеш и други. 

У близини историјског центра Охрида власници чамаца се отимају за туристе као галебови за храну.

Пловидба дуж обала града кошта мање од 20 евра.  

А када доспете у стари град, као да сте поново у другој држави. Али сада та држава више личи на Италију. 

Поплочане кривудаве уличице и фине старе куће крај којих цвета лијандер. 

Невероватно велики жбунови рузмарина! Удишем пуним грудима арому јужног цвећа, свеже опраног веша који се суши у двоишту… Прекрасна је Македонија!

Свака уличица старог града има по једну православну цркву. Кажу да у Охриду има цркава колико дана у години и свака је посебна.

Камење ових храмова је видело толико тога.

Охрид је права ризница за православне људе. Ту је и амфитеатар где су се одржавале борбе гладијатора. 

Над градом је Самуилова тврђава изграђена у 4. веку пре наше ере, а на њој црвено-жута македонска застава. Савремени Охрид је наследник античког града Лихнидос – „града светлости“. 

Охрид је град девојака са бисерним минђушама

На сваком ћошку у старом граду се продаје накит. Из језера ваде један од најквалитетнијих бисера на свету. Али овде минђуше коштају 20 евра, а за најскупљу огрлицу са сребрним детаљима нећете платити више од 500 евра. 

— Свака девојка у Охриду има бисере за све прилике. Овде га купују ради реда и као поклон. Нашим бисером је окићен цео свет! – поносно каже продавачица. 

И заиста, рекламне табле продавница су исписане на различитим језицима, па и на руском. 

— Рускиње купују углавном скуп накит, са сребром. Ех, епидемија… Како нам само фале руски туристи! – уздише она. 

— А да ли знате како изгледа прави охридски бисер? – пита ме она.  

Испоставља се да охридски бисер није скупоцени дар шкољке, него рибе плашице, биолози тврде, најстарије рибље врсте у Охридском језеру. Од крљушти ове сивкастоцрне неугледне рибице, дугим кувањем, по опробаној рецептури, добија се оно што се ове „имулзија“. Кажу да је ову технологију у Охрид 1927. донео Јован Субанович, руски емигрант са Бајкала. Сада његову технику знају само две охридске породице – Талеви и Филеви. Њихови бисери се сматрају најоригиналнијим. 

Ја сам пробала десетине огрлица али нисам могла да се одлучим коју да узмем. То може да значи само једно: још ћу се вратити у Охрид по свој бисер!

„Ми, Македонци, живимо као Срби на Косову“

Одлучујемо да вечерамо у ресторану на обали језера, али изабрали смо сто на затвореној тераси. 

— Здравствуйте, что пить будем? — каже келнер на руском. Били смо пријатно изненађени. 

Бобан је прави русофил и правио нам је друштво док смо вечерали. Гостију практично и нема због затворених граница. 

— Шта да се ради, бар ћемо се одморити мало ове године, — смеши се младић. 

Наручили смо жуту македонску ракију, пастрмку, плашицу од чије крљушти праве бисер и македонску салату од парадајза, слатке и љуте паприке и „Скопско“ пиво. 

— Пустићу вам руску телевизију. Често је гледам. Ех, кад бисмо ми имали таквог председника… – уздише Бобан, гледајући Путина, који на екрану поново љутито окреће оловку. 

— Ми ћемо ускоро имати протесте. Зајев нас је покрао на изборима, а сви смо гласали за ВМРО ДПМНЕ. Они се бар залажу за наша македонска права. Ми овде живимо као Срби на Косову. Албанци су у влади, Албанци о свему одлучују, понашају се као газде. Кад бисмо имали овде бар мало Русије! Чекамо руске туристе. Вама визе не требају, и чак сада, у време епидемије нису потребни тестови на граници, а аеродроми у Охриду и Скопљу раде! – говори Бобан. 

Било је тужно слушати га. 

На растанку је замолио да му пошаљемо за мајку аутограм српског амбасадора у Русији Мирослава Лазанског. 

Попили смо жуту, платили за богату вечеру 45 евра и кренули у шетњу крај плаже. 

Таласи су котрљали ситно камење. Вода је била хладна као бисер и пуна ситне рибе. Охрид се пресијавао у разним бојама, а са малог усидреног брода се чула весела македонска музика. 

Јутро је било плаво, чисто и провидно. Чула су се црквена звона. 

Јака италијанска кафа „са погледом на море“ коштала нас је 1 евро. Пришла сам језеру да му кажем да одлазим, а оно ме је умиљато наговарало да останем бар још један дан. Шапутало ми је и на крају ме попрскало. У том сам тренутку видела на дну розе камен у облику срца. Охридско језеро ми је поклонило своје срце, а ја сам заувек оставила своје у његовим топлим таласима. Чекај ме, вратићу се…

Фото: Дмитриj Лане