Министарство унутрашњих послова Хрватске је поднело кривичну пријаву против двојице неименованих мушкараца, припадника специјалне полицијске јединице Српске Крајине због убиства руских новинара Виктора Ногина и Генадија Куриноја 1. септембра 1991. године.

Један од двојице осумњичених сада је држављанин Хрватске и БиХ рођен 1957. године, а други је држављанин БиХ рођен 1965. године, саопштио је хрватски МУП.

Како је утврђено истрагом, у којој су учествовали и Србија, БиХ и Руска Федерација, 1. септембра 1991. године двојица осумњичених, који су тада имали 26 и 33 године, отворила су ватру на двојицу Руса у близини Хрватске Костајнице. Ниједан од осумњичених није у Хрватској и није доступан властима.

Хроника злочина

Руски новинари Виктор Ногин и Генадиј Куриној убијени су 1. септембра 1991. током оружаног сукоба на подручју данашње Хрватске. Ниједна од зараћених страна није желела да призна кривицу за убиство руских новинара. 2012. године Галина Куринаја (супруга Генадија Куриноја), као и познати руски новинар Владимир Мукусев, званично су затражили истрагу.

Ногин и Куриној су 1. септембра кренули из Београда у Загреб и ушли у село Хрватска Костајница које је тада било под контролом хрватске војске.

Ратни репортери су тамо снимили интервју са локалним становницима, припадницима хрватске војске и полиције. Саговорници су их упозорили да пут од Хрватске Костајнице до Петриње није сигуран, али Виктор Ногин је одговорио: „Не брините, имам искуство из авганистанског рата, ви сте Хрвати добри људи, а Срби су наша браћа“. Нажалост, вера у људе је коштала Ногина и Куриноја живота.

„На аутомобил са дипломатским регистарским таблицама који је дошао из правца Хрватске Костајнице група злочинаца је отворила ватру“, стоји у саопштењу Министарства унутрашњих послова Хрватске.

Рањени Виктор Ногин је викао „Не пуцајте, ми смо браћа“, али му то није помогло.

У изјави стоји да су припадници јединице Српске Крајине пришли возилу када се зауставило, а новинари су у том тренутку још били живи. Осумњичени тада 26-годишњак је пришао међу првима и тражио од рањених новинара да му покажу личне исправе, а затим је пуцао у њих и убио их.

Убиству је сведочила већина припадника специјалне јединице, међу којима и осумњичени тада 33-годишњак који је командовао током инцидента.

„Иако је осумњичени тада-33 годишњак као фактични заповједник на терену био дужан спријечити тадашњег 26-годишњака, он није подузео ништа, већ је заједно с припадницима групе и осумњиченим тада 26-годишњаком, подузео више радњи у циљу прикривања и заташкавања околности овог казненог дела“, наглашава МУП Хрватске.

Припадници војне јединице Српске Крајине су тада узели новинарску опрему руских новинара, уништили аутомобил паљењем и касније одвезли изгорелу олупину, заједно са посмртним остацима убијених, на локацију уз корито реке Суње у месту Доњи Кукурузари.
„Олупина аутомобила је 1992. пронађена, док посмртни остаци убијених новинара до данас нису пронађени те се исти и даље воде као нестале особе“, наглашава МУП.

Истрага Владимира Мукусева

Ногин и Куриној постали су први новинари бившег СССР-а који су нестали у ратним сукобима. Истрагом њиховог нестанка се активно бавио руски новинар Владимир Мукусев, који је о томе и написао књигу „Црна фасцикла“. У марту 1993. године, на иницијативу Мукусева (у то време посланика Врховног совјета), створена је посебна парламентарна комисија која се бавила потрагом за несталим новинарима. Спољна обавештајна служба, којом је руководио Јевгениј Примаков, придружила се процесу.

„Примаков је рекао да је 1991. године, највероватније, дошло до трагедије. Шеф обавештајне службе ми је показао документе, из којих сам схватио да се није појавио само сведок, већ и саучесник у убиству. Овај сведок је био део групе од 13 војника који су извршавали наређења Милана Мартића, тада министра унутрашњих послова [Српске] Крајине, а касније и њеног председника. Наређење је било да се дође до снимљеног материјала новинара који су радили са обе стране фронта. 12 припадника те јединице, укључујући и команданта, умрло је под различитим околностима. А један који је преживео, провео је годину и по дана у затвору, а када је изашао на слободу сазнао је од супруге да се нуди награда за информацију о несталим новинарима“, рекао је Мукусев у интервјуу за портал „Фонтанка“ 2011. године.

Сведок се надао да ће узети новац и отпутовати у Немачку. Тако је његова супруга отишла у руску амбасаду у Београду. Према њеним речима, њен супруг је био спреман да сведочи.

ФОНТАНКА.РУ

„Као што следи из исказа очевица, имали су наређење да по сваку цену добију информације од новинара, који су примећени када су радили на хрватској страни. Борцима су рекли да су то хрватски шпијуни (Ногин је 1972. дипломирао новинарство у Загребу). Специјални одред је контролисао пут којим је требао да се врати аутомобил са ознаком „ТВ“. Када се аутомобил појавио, желели су да пуцају у точкове, али меци су изрешетали врата. Ногин је био рањен. Репортерима су затим пуцали у главу, а на крају су аутомобил полили бензином и запалили. Тракториста из оближњег села одвукао је олупину аутомобила неколико километара даље и бацио је у реку, пригњечио кров који је вирио из воде. Пошто је почела истрага, поново је преместио аутомобил, а тела новинара закопао“, каже Владимир Мукусев.

Сведок је убрзо убијен, и Мукусев није могао лично да разговара са њим. Новинар је добио видео снимак сведочења и карту подручја коју је нацртао сам сведок.

Мукусев је затим отишао у Глину (која је била део територије Српске Крајине), где се, како су му рекли, својевремено налазио штаб Југословенске војске и српско војно тужилаштво.

„Када сам се појавио у канцеларији истражитеља и питао да ли имају неке трагове, буквално минут касније су ми донели све што имају о том случају. Истражитељ је одмах покренуо кривични случај поводом нестанка новинара и потписао папир да ми се пружи свака врста помоћи“, присећао се новинар.

19. септембра 1993. полиција је почела да тражи тела према карти коју је имао Мукусев, а дан касније председник Борис Јељцин је издао указ о распуштању Врховног совјета, што је значило да Мукусев постаје приватно лице. Тако је и истрага заустављена.

Милан Мартић је 2002. предат Хашком трибуналу под оптужбом за организовање етничког чишћења. На суду је између осталог признао да је наредио да му се доставе материјали руских новинара.

На месту убијених новинара на балкански фронт дошао је руски новинар Владимир Соловјев, сада председник Савеза новинара Русије. „Срби и Хрвати су почели да пуцају у Источној Славонији, требало је ићи и снимати. Испоставило се да ни у ‘Вестима’ ни у програму ‘Времја’ нико није знао српски, нико није лично познавао Ногина, нико није знао ситуацију сем мене. Имао сам 26 година и са мном је кренуо Анатолиј Кљан, који је 2014. година погинуо у Донбасу. Анатолиј је добро познавао породицу Куриноја, јер га је једном замењивао у бироу у Португалији. А када смо стигли у Београд, пронашли смо саму опрему из португалског бироа. Анатолиј и ја смо морали да решавамо тежак психолошки проблем са члановима породица Ногина и Куриноја, који су наставили да чекају нестале мужеве и очеве, било је потребно организовати њихов одлазак у Москву, када је постало јасно да су Ногин и Куриној не само нестали, већ погинули. Таква трагедија никада раније није виђена на руској телевизији“, присећао се Владимир Соловјев.

PIXSELL

У марту 2017. године председник Русије Владимир Путин посмртно је одликовао Виктора Ногина и Генадија Куриноја Орденима за храброст и преданост у вршењу грађанске дужности. 21. маја 2011. године у Хрватској, на месту погибије новинара, откривен је споменик на иницијативу Владимира Мукусева.