На прошлогодишњем састанку двојице српских лидера — председника Србије Александра Вучића и члана Председништва Босне и Херцеговине Милорада Додика – одлучено је да се установи нови празник, један за све Србе – Дан српског јединства, слободе и националне заставе на дан пробоја Солунског фронта у Првом светском рату – 15. септембра. Циљ новог празника је да уједини све Србе са обе стране Дрине, па и да постане српска алтернатива Дану албанске заставе – 28. новембра. Морамо признати да су Срби са великим интересом прихватили нови празник пошто жеља о уједињењу у оквиру једне државе и даље остаје једна од главних у њиховој националној свести.

За то постоји много разлога. Од свих балканских народа, само су Срби и Албанци подељени националним границама и живе у неколико држава. Отуда стална напетост у регионима компактног становања када се суоче са представницима других етничких група, који су често расположени негативно према њима, ако не и агресивно. Република Српска, као један од два конститутивна ентитета Босне и Херцеговине, одавно је трн у оку ЕУ. Милорад Додик је под америчким санкцијама, а ни у Европи не комуницирају пуно с њим. Муслимани, уз подршку Ердогана и Запада, теже унитаризацији, односно де факто ревизији Дејтонског споразума и укидању независне Републике Српске. С тим у вези је и директива бившег високог представника за БиХ Валентина Инцка о забрани негирања геноцида у Сребреници 1995. године. Срби, попут Русије и Кине, не признају новог високог представника Кристијана Шмита који нема мандат Савета безбедности УН. Истовремено, већ поменути „султан Ердоган“ редовно долази у Сарајево с разлогом или без: задњи пут је био на венчању кћери Бакира Изетбеговића, а при повратку је лично отворио генерални конзулат Турске у Србији — у Санџаку. У бројним интервјуима за локалне медије отворено каже да је „Косово Турска“, и да Анкара „сноси историјску одговорност“ за судбину Балкана.

У таквим условима јединство је витално за Србе! И не само на речима – пре пар година, када се расправљало о подели Косова на српски и албански део, рачунало се да ће се заузврат Република Српска придружити Србији.

Сигуран сам да је уједињење српских земаља у једној држави неизбежно. И само је питање времена када ће се поново пружити таква могућност. А на Балкану су политички ветрови одувек били јаки, зато се и често отварају „прозори могућности“. Истовремено, унутрашња политичка ситуација у Србији то дозвољава: земља има јаког председника Александра Вучића, који лако може да прихвати улогу главног лидера на Балкану. У контексту политичких превирања у Албанији, на Косову и у Македонији, као и великих турбуленција код бугарског премијера Борисова, то постаје посебно очигледно.

Албанци, иако успешнији у заштити својих националних интереса захваљујући подршци Запада, и даље су подељени у неколико признатих држава – Албанију, Северну Македонију, Црну Гору и Грчку и једну непризнату државу Косово. Њихов сан о животу у уједињеној Албанији такође је на политичкој агенди наредне деценије. Занимљиво је то да пројекат уједињене Албаније практично није у супротности са пројектом уједињења Србије. Уз одговарајуће разграничење на Косову, све остале територије су већ подељене. Али за Македонију идеја о уједињењу Албаније свакако представља претњу.

У том контексту било би добро упоредити Дан српског јединства са недавно успостављеним празником у Руској Федерацији – 4. новембар. И ово поређење, нажалост, не иде Русији у прилог. Далеки и слабо разумљиви Дан националног јединства у борби против пољске војне интервенције не даје апсолутно никакав одговор на питање с ким се данас ујединити? Док је након распада Совјетског Савеза ван граница Русије остало више од 25 милиона Руса који се нису померали с места: има их у Летонији и Украјини, на северу Казахстана, у Молдавији и Белорусији, на многим другим местима. Ти људи и њихова деца одавно имају друга држављанства (изузев Летоније и Естоније, где постоји категорија „недржављана“), постали су лојални држављани својих нових држава, али нису изгубили осећај да су Руси. Говоре и мисле на руском, одлазе у руска позоришта, читају руске књиге, гледају руске филмове и телевизије. Али Русија је, нажалост, заборавила на њих.

Исправне речи новог руководиоца Россотрудничества, Јевгенија Примакова, да „најважнији треба бити рад на постсовјетском простору, а не у далеким страним земљама“, само су речи, док руске заједнице у Риги, Кијеву или Кишињеву настављају да живе свој живот на острву, одсечене од велике Русије. Ти Руси одржавају своје локалне изборе, издају своје руске новине и грде Русију у локалним медијима на руском језику. Као да се ради о руској емиграцији двадесетих година прошлог века у Паризу или Београду. Мало је вероватно да ће ти људи постати Летонци или Украјинци (мада је ово друго вероватније). Они ће остати Руси све док буду осећали своје јединство са Русијом. А кад престану да га осећају, њихова деца и унуци ће брзо заборавити своје руско порекло. И изгубићемо десетине милиона сународника.

Руси заиста имају о чему да размисле у вези Дана српског јединства…

Олег Бондаренко, Директор руског Фонда прогресивнe политикe, руководилац пројекта «Балканист»