Још само слеп човек или можда неофашиста није приметио да се Нобелова награда одавно удаљила од првобитно најављених идеала и претворила се у конјунктурно дељење лажних награда. Док по вољи Алфреда Нобела награду треба доделити писцу „који је створио најзначајније књижевно дело које одражава људске идеале…“
Тренутни формат награде између осталог подразумева и „одражавање универзалних људских идеала“. Који су ти „универзални идеали“? О њима се говори малтене на сваком ћошку. А универзални идеали су у савременом схватању исто што и „европске вредности“ које се намећу целоме свету. Још нисте поверовали у западну демократију?! Ево нас! Долазимо у Либију, Ирак, Југославију…
Петер Хандке – велики мислилац, писац који не престаје да понавља да је живот без духовности порочан – приуштио је једном себи да се не сложи са тим универзалним идеалима или европским вредностима. У шта је посумњао? У то да кривицу за сва дешава у бившој Југославији сносе само Срби. Да су само они злочинци одговорни за пакао на Балкану. И опрез: Хандке није говорио да је Београд идеалан, он је само тражио правду. Зато је у многим стварима подржао Србе и Слободана Милошевића.
Тога су се сада и сетили. Када гледаш како на додели Нобелове награде стоје један крај другог два добитника Олга Токарчук и Петер Хандке схваташ сву бруку и трагикомедију. То вам је као да Јелена Карлеуша стоји крај Питера Габриела док добијају награду за допринос развоју светске музике.
У нормалном а не искривљеном „европским вредностима“ свету славили би великог писца Хандкеа а не неку сумњиву Украјинку-Пољакињу, која није ништа вредно дала књижевности, али зато у потпуности испуњава тражене критеријуме — од еко-активизма до феминизма, што је она, наравно, увек подржавала. Али пљују и бојкотују управо Хандкеа. Само зато што живимо у наопаком свету, у матрици зла, где је истина замотана у целофан, а онај ко покуша да је одмота завршава у затвору као Џулијан Асанж.
Зато су и амбасадори Босне и Херцеговине, Албаније, Косова и Турске бојкотовали церемонију доделе Нобелове награде, јер добио ју је управо Петер Хандке. Косово и Сарајево су га прогласили персоном нон грата. И Реџеп Ердоган је рекао да је награда додељена „расисти који не признаје геноцид у Босни и Херцеговини и штити ратне злочинце — ово није ништа друго него награда за кршење људских права“. Нема сумње да постоји посебна зла иронија у томе што то каже управо председник Турске, земље одговорне за геноцид над Јерменима, земље која подржава стотине хиљада милитаната широм света. То нису чак ни двоструки стандарди, то није дволичност, то је најцрњи политички сатанизам и целивање Белиалових стопала.
Петеру Хандкеу свакако неће више дати мира. Светски естаблишмент ће га и даље прогонити. Писцу могу одузети раније додељене награде. Његове књиге ће прогласити за осредње, а његово име ће почети да бришу из свих извора. Покушаће да га уклоне из светске књижевности. И сада је то лакше него раније (сличан трик су покушали са Селином), јер матрица као каква ђавоља лешина легне читавом тежином на сваки страни елемент. Макнути! Искључити! Избрисати! Уништити!
Нема никакве потребе говорити у овом случају о срастању књижевности и политике. То није само очигледно, то је преко сваке мере очигледно, као каква грба на леђима. Прецизније би било рећи да је политика прогутала књижевност. Значај Хандкеа као писца, као драматурга, као књижевника је колосалан, али то никог не брине кад је дозволио себи неке политички „неправилне“ радње и изјаве. То су закони којима се данас руководи свет а поред осталог и било која уметност.
Истина понекад тријумфује, матрица зна да погреши. Али ће касније сигурно послати своје највеће снаге да поправе ситуацију. Тако и Хандкеа нападају свакојаки „Матрикс“ агенти Смит.
Једно од његових најбољих дела зове се „Голманов страх од пенала“. Управо сада посматрамо животињски страх и огорченост светског естаблишмента пред пеналом који пуца Хандке. Тај Хандкеов једанаестерац можемо схватити на два начина. Са једне стране аустријски писац је казнио трулу масу пеналом, а са друге у поређењу са тим пигмејима који су изгубили сваку личну слободу заиста изгледа као великан од 11 метара.
А чињеница да нобеловца притискају управо због подршке коју је пружио Београду још једном показује да је Запад класификовао Србе као изопштен народ који представља претњу. И не ради се само о конфликту у Југославији на који се гледа затворених очију, већ и о садашњости. Запад не даје слободу Србима ни да схвате своју историју ни да изаберу своју будућност.
За овај колективни Запад (тачније његову тамну страну; јер постоји и светла) Београд није само политичка претња, већ и суштинска, смисаона претња. Идеологија, култура и духовност овде нису према савременим стандардима, па их је зато потребно не само прилагођавати, већ форматирати, заменити их. Тако да нови Срби забораве своју „неправилну“ прошлост и да оковани истим политичким ланцем марширају у „врли нови свет“, где их чека удобно ропство којим би морали да се задовоље.
Петер Хандке, велики писац достојан Нобелове награде, подсетио је и Београд и цео свет шта је то истина. А његова реакција на квазикритику и пљување показује да је борац, да је у стању да одбрани своју тачку гледишта и своје мишљење. Заправо он то свима саветује – борите се за правду, за себе, за свој идентитет, чак и кад се понекад чини да је то скроз бесмислено.
