— И шта ћу сад? Млевено месо сам већ припремила! – жалим се ја. Одлучили смо да направимо пељмене, али у међувремену схватили да смо остали без брашна.

— Имамо воденицу преко пута, сад ћу донети брашна! – досетио се муж.

Брашно је испало крупно, и пељмени некако чудни. Али свеједно смо их појели.

— Па то је природно, корисно, — тешила сам се ја, разгледајући брашно у кеси.

— Шта је комшинице, ишла си до воденице? – пита ме преко ограде пензионер Никола.

— Да, остала сам без брашна.

— Најбоље кукурузно брашно у нашој околини је Драганово! – поносно је рекао Никола.

— Кукурузно? Па зар ово није пшенично брашно? – изненадих се ја тако да умало нисам пала.

— Нема он пшенично. Има кукурузно: бело и жуто, — као упућен човек рече Никола. Тако смо ми први пут након годину дана живота у Србији сазнали да постоји кукурузно брашно. И ја сам одлучила да видим како се брашно меље.

Као неко ко је одрастао читајући о Дону Кихоту, воденицу нисам много разликовала од ветрењаче и замишљала је као дрвено здање са огромним лопатицама. Окречена бела кућица на обали реке Обнице уопште није изгледала као Дон Кихотова ветрењача. А кад сам пришла ближе видела сам да се држи на брвнима над самом реком. Брза вода окреће воденички точак.

Драган Живановић, високи мушкарац посут брашном, смешка се гледајући моје чуђење.


Ђедина воденица се појавила на обали Обнице 1850. године. 1960. купио је Милисав Ђеда, чије име носи и данас. Као стар човек Милисав је предао воденицу нашем комшији Драгану Живановићу, који је тада радио у фабрицу у Ваљеву, али му се посао са брашном толико допао да је ноћу радио у воденици, у време слободно од посла.

— Да ми је неко у младости рекао да ћу постати воденичар, не бих му поверовао! Такав је живот – пун изненађења, — говори Драган.


Воденица се налази на Лозничком путу који води из Србије у Босну. Аутомобили јуре, али неко се зауставља крај Ђедине воденице, јер брашно је овде заиста одлично.


— Погледај, овде имам џакове кукуруза: доносе их комшије. Овде је већ самлевено брашно за њих, у кесама по два кг. Једно паковање кошта 160 динара, односно нешто више од 1 евро. Можеш да дођеш у било које време (воденица ради 24 сата, сем недеље и црквених празника), да оставиш свој кукуруз, да узмеш брашно од свог кукуруза или да купиш друго. У ову кутију стављаш новац и одавде узимаш кусур, — објашњава Драган како функционише његова воденица.

Разгледам ту „касу“ и не верујем да је то могуће. А шта ако неко жели да вас превари?

— То је испит савести. Само једном у животу сам нашао мање пара. Долазим ујутро, брашна нема, а нема ни пара за брашно. Ништа, Бог му је судија, мислим се. И замисли, месец дана касније долази камионџија. Каже, ја сам једном од тебе узео брашно. Враћао се ноћу у Босну, није имао ситних пара, а није било ни у мојој каси да раситни. Узми, каже, Драгане новац и немој се љутити.

Ето тако ради Ђедина воденица. Лоши људи овде не долазе. Од зла воденицу чува добри дух, а од мишева мачор Будимир.

За посетиоце који су у чуду од необичне воденице Драган је спремио „књигу утисака“.

Странице дебеле свеске попунили су различити рукописи. Ту су своје утиске оставили не само путници из целе Србије, већ и целог света: Швајцарци, Аусталијанци, Руси… Драган Живановић и Ђедина Воденица имају пријатеља у целом свету.  

— Дошло је такво време: људи некуд журе, не примећују добре ствари. Вероватно се зато тако чуде кад виде моју воденицу. Овде се сете шта је то људско општење и у чему је суштина наших односа, — каже седи воденичар.

До воденице сам поново дошла кад ми је зец остао без хране. Драгана није било, али врата су била гостољубиво отворена. Испод пода је жуборила река, мирис кукуруза је био пријатан.

Узела сам џачић румених јабука, паковање белог кукурузног брашна, оставила новац у касу и узела кусур – 50 динара. Ништа компликовано. Положила сам испит савести. Драган не меље само брашно: он одваја жито од кукоља, просејава наше душе кроз сито доброте.