Без обзира што је Мило Ђукановић изгубио контролу над владом у званичној спољној политици Црне Горе у односу према Русији није се промијенило ништа. Све раније санкције не само да су потврђене, већ су у фебруару и марту проширене новим. Штавише, министар иностраних послова Ђорђе Радуловић је 24. марта јавно је подржао НАТО стратегију јачања колективне одбране од Русије.

Док већина званичника брзо заборавила предизборна обећања и наставила са непријатељском политиком својих претходника према Русији, потпредсједник Скупштине Црне Горе др Страхиња Булајић у више наврата затражио је хитно укидање санкција и заокрет у спољној политици према Русији.

У ексклузивном интервјуу за Балканист на Дан побједе, Булајић је говорио о значају данашњег великог празника, сличностима прекрајања историје између Црне Горе и Украјине, те поновио познате ставове о потреби радикалне промјене спољне политике према Русији.

Последњих година у Црној Гори, власти, најутицајнији медији и НВО агресивно су промовисали идеју да се 9. маја обиљежава Дан Европе, а не Дан побједе над фашизмом. За Вас лично шта представља 9. мај?

Дан побједе над фашизмом, 9. мај 1945. године, сасвим сигурно је један од највећих и најзначајних датума у досадашњој историји. То је празник у знак побједе и слома једне од најужаснијих људских творевина, тзв. Трећег рајха. Стотине књига је написано о том периоду људске историје када је убијено преко 60 милиона људи. Ондашњи Совјетски Савез и његова Црвена армија поднијели су, без сумње, највећи терет,  и данас многима на западу тешко схватљиву величину жртве у циљу ослобођења човјечанства од те пошасти. Само је тадашњи Лењинград, током 900 дана нацистичке опсаде, дао двоструко више жртава него што су укупни амерички губици у Другом свјетском рату. И сасвим је разумљиво да је овај датум у Русији – Свети дан. Мислим да би требало да буде тако и за сваког добронамјерног и слободномислећег човјека. Сви очигледни, углавном са запада, покушаји ревизије апсолутно јасних историјских чињеница унапријед су осуђени чак и на гротескну карикатуралност, али и уз невјероватно чудан осјећај посматрача – толика моћ, а тако мало разумијевања шта с њом. Невјероватна је количина њихове краткоумности и несхватања чудесног руског народа, али и православља уопште.  За мене, 9. мај је, прије свега, увијек био Дан велике побједе над највећим историјским злом, дан када је пред једним од највећих војника, генијалним стратегом  маршалом Жуковим потписана капитулација нацистичке Њемачке.

Да ли мислите да је 9. мај 2019. баш случајно одабран за датум изрицања пресуде за тзв. Државни удар, у којој су првостепено осуђени држављани Русије, Србије и лидери Демократског фронта? 

Никако. Не вјерујем да може да буде случајност. Претходна власт је често, одређене активности које би, по правилу, требало да имају изражену дозу софистицираности, радила поприлично поражавајуће за здрав разум. Нијесам сигуран да је намјера била да баш то тако изгледа, већ ми се чини да је у свему томе пресудну улогу имао изражено лош кадар, лоши планери, односно, особе потпуно лишене личне независности. Овдје се опет може говорити о мотивима – због чега баш 9. мај? Да ли 9. мај, као Дан Европе или 9. мај, као Дан побједе над фашизмом? У сваком случају, увјерен сам да је овим датумом претходна антисрпска, антируска и антиправославна власт, првенствено имала неутаживу жељу да се додвори западним, натовским менторима, јер су им обећали „да имају случај“, те да ће управо на „Дан Европе“ донесена  осуђујућа пресуда  бити недвосмислена и пријеко потребна порука да су они на „њеном бранику“  и да никакви „ретроградни“ православни елементи, било из Русије или из Србије, неће проћи, те да НАТО може да буде миран јер је у његовом саставу Црна Гора.  Не треба никада заборавити да је шведска дипломатска ведета Карл Билт, не тако давно, не трепнувши устврдио – За западну цивилизацију православље је већа опасност него исламски фундаментализам. И шта ту ради Црна Гора … ту има посла не само за теоретичаре политике, философе, социологе, већ прије свега за психологе и неуропсихијатре.

Процес прекрајања историје Другог свјетског рата одавно је свеприсутан у Европи, а у балтичким државама, Пољској и Украјини то је постало дио званичне политике. Да ли у томе препознајете сличност са политиком бивше власти у Црној Гори, која је Уједињење из 1918. покушала законским актима да прогласи за српску окупацију и анексију?

Просто је невјероватно да након осам деценија од избијања Другог свјетског рата морају да се доказују потпуно јасне и недвосмислене чињенице, историјски доказане и провјерене. Одувијек, аксиом је био „нешто“ што се не доказује. Ако би се неко и дрзнуо па то „нешто“ што је недвосмислено јасно одавно доказано покушавао да опет доказује, зна се каквим би се именом назвао. Међутим … вестернизација, глобализација, американизација или како год, и сва нова „правила“ која „то“ носи са собом, а која се намећу и силом ако треба, дозвољавају да историју пише ко хоће, како хоће, независно од образовања, стручности и компетентности. У свему томе мора се испоштовати само једно правило и то без поговора —  омаловажити, понизити и направити штету Русима и Русији, али и Србима и Србији. И све то, под тим и таквим утицајем, постаје саставни дио званичне политике земаља попут Литваније, Летоније, Естоније, Пољске, Украјине … а кад су у питању Срби и Србија, онда то, између осталих, постаје и званична политика Црне Горе, Хрватске … С тим у вези је и потпуно анахрона и апсолутно непотребна прича везана за један велики историјски догађај с почетка прошлог вијека – Велика Скупштина српског народа у Подгорици 1918. године. Тада је остварена једна велика идеја, идеја уједињења. Сам начин делегирања посланика за ту Скупштину, може се рећи да на одређен начин, представља претечу данашњег „електорског система“ у САД. Или, на пример, по многим параметрима неупоредиве, Украјина и Црна Гора, имају одређене сличности у смислу националног формирања. Затим на простору данашње Црне Горе настале су прве српске државе, односно дјелимично на простору савремене Украјине настала је прва руска држава. Сличности су уочљиве и када је у питању успостављње црквене организације. На административној територији данашње Црне Горе Свети Сава српски је 1219. успоставио прве три православне епархије у Срба – Зетску, Хумску и Будимску. На простору данашње Украјине, на Дњепру,  Свети Кнез Владимир је 988. године крстио Русију, а формирана је Руска црква на чијем челу је био кијевски митрополит итд итд. … И шта данас имамо? У Украјини, Украјинци неће да имају било какву везу са Русима, јача се нацизам, формира се тзв. Украјинска православна црква уз помоћ константинопољског патријарха, рат на православној земљи. У Црној Гори имамо бујање тзв. монтенегринства, формирани новоцрногорци не желе да имају било шта не само са Србима, него и са православљем итд. Као и у случају Украјине, очигледно је да се ради о пројекту који се води, кажу упућени, под англосаксонским надзором. Шта је крајњи циљ? Наравно, циљ је православна Русија…

На протестима присталица Мила Ђукановића организованих након њиховог изборног пораза 30. августа, кличе се вођама фашистичких колаборациониста из Црне Горе и пјевају пјесме хрватских усташа. Да ли у овоме препознајете сличност са неонацистичким скуповима присталица Стјепана Бандере у Украјини и годишњим маршевима ветерана СС дивизија у Летонији и Естонији?

Морам да признам да се ипак може примијетити већа сличност са Бандеровцима из Украјине него са ветеранима СС дивизија у тим прибалтичким земљама. Вјероватно, разлог за то лежи и у „словенској компоненти“, начину и времену формирања ових нација, узорима колаборационистичких вођа, а посебно у интензитету радикализације конвертитства украјинаца и новоцрногораца. У претходном питању покушао сам да у најкраћем елаборирам те сличности. Дакле, оно што је карактерисало начин владања претходне власти, а то је – не само потпуно упропашћена економија, него и нешто што се односи на образ, стид, срамоту и однос према прецима. Прије свега мислим на напуштање сопственог историјског цивилизацијског круга по сваку цијену, отклон од јединих правих историјски доказаних пријатеља, окретање ка, више пута, историјски провјереним непријатељима који су кроз историју увијек тражили тренутак да наш народ убијају и наше земље окупирају, затим отклон од једине канонске Цркве која је и стварала ову државу и жмиркање ка Ватикану и много чега још. Ипак, и после пораза 30. августа прошле године, иако им је потпуно јасна даља неумитност политичких дешавања, и даље покушавају да се одрже преко те мале групе острашћених новоцрногорских истомишљеника.

У Црној Гори 30. августа прошле године народ је изгласао промјену власти. Међутим, тековине непријатељске политике бившег режима према Русији не само да су потврђене, већ су и проширене новим санкцијама у фебруару и марту, односно подршком НАТО стратегије јачања колективне одбране од Русије. Да ли је, по Вашем мишљењу, оваква политика Кривокапићеве Владе сагласна народној вољи и интересима грађана Црне Горе?

Више пута сам указивао на историјски значај Русије у контексту формирања, трајања и опстанка Црне Горе. И оне историјске, али и ове савремене. Црна Гора је трајала као владикат, затим монархија, па ево сада, ваљда, република. Кроз све њене фазе, без обзира на сопствени историјски тренутак, Русија је увијек била присутна и са пуним уважавањем прихватам став свих оних који доказују да — без Русије не би било ни Црне Горе. Чврсто сам увјерен да ово зна и актуелни предсједник Владе Црне Горе. Међутим, нијесам баш увјерен да ово зна и његов актуелни министар иностраних послова. Било како било, али сасвим сигурно, не може се са званичног мјеста говорити о потреби изграђивања пријатељских односа, а онда са тог истог мјеста пријатељима уводити или пооштравати санкције због нечијих туђих интереса. То је лицемјерје. Санкције не представљају пријатељски чин. Таква политика ни на који начин не може да буде национални интерес грађана Црне Горе. Потпуно сам сигуран да народ који је гласао на последњим парламентарним изборима није дао свој глас и подршку таквој политици Владе и да то не представља одраз народне воље. Овакво поступање Владе, посебно када је у питању однос према Русији, одраз је воље иностраног фактора у Црној Гори.

Какво је Ваше мишљење о свенародном покрету „Бесмртни пук“?

Народни покрет „Бесмртни пук“ доживљавам као родољубиви друштвени покрет који чине поносни и достојанствени људи, поносни на своје претке и захвални за њихову жртву у борби против нацизма. Ради се о величанственој, али и емотивној манифестацији, која се дешава на Дан побједе, а у знак сјећања на страдале и погинуле током последњег свјетског рата. Видим да се сваке године повећава број земаља и градова у којима се одржава достојанствени марш Бесмртног пука. Посебно је задовољство сазнање да се ова манифестација дешава и у Црној Гори.