Упркос економској кризи коју је изазвао вирус корона, Србија јача свој статус гаранта стабилности на Балкану. Штавише, она данас постаје држава са највећом стопом развоја не само у региону, већ и широм Европе. Тако је, према подацима Еуростата, Србија већ у првом тромесечју 2020. године претекла све Европљане по темпу раста БДП-а.

Најразвијеније земље воде праве економске ратове за српско тржиште: то одлично илуструје покушај да се из земље истера компанија Huawei. Међутим, средином септембра, Кинези су, упркос огромном притиску ЕУ и САД, отворили свој центар за иновације и дигитални развој у Београду.

Занимљиво је да ће према резултатима ове тешке године Србија остати лидер у Европи: пад њеног БДП-а, према оцени експерата, изнеће само 1%, и очекује се смањење до 0,7% (у поређењу са 2019. годином).

Напредак Србије је видљив и у информационо-комуникационим технологијама. Њихово учешће у БДП-у државе премашило је показатеље „класичних“ подручја као што су грађевинарство, транспорт и туризам. Ако се овај тренд настави, онда ће, према речима премијера Ане Брнабић, за неколико година овај сектор иза себе оставити пољопривреду. Брнабићева је навела и друге показатеље напретка српске економије. Према њеним речима, тренутно земља има најнижу у историји стопу незапослености — 7,3%. Истовремено, државни дуг највероватније неће расти: овај показатељ неће премашити 57% БДП-а, али остаће буџетски дефицит, као и у другим европским државама. „Покушаћемо да га задржимо на највише 9%“, обећала је Ана Брнабић.

Није изненађујуће што одређени број земаља, од Сједињених Држава до Јапана, показује посебно интересовање за српско тржиште које се тако брзо развија. Па ипак, главни инвеститор данас је и даље Европска унија.

Београд намерава да посвети велику пажњу раду са страним инвеститорима како би становништво и привреда што пре елиминисали губитке 2020. године.

Србија већ има одговарајуће механизме који стимулишу стране инвестиције, обезбедила је пореске олакшице за пројекте који се односе на интелектуалну својину (уколико се реализују у држави). Инвеститори који улажу у иновације и инфраструктурне пројекте биће подржани од стране државе. На пример, планирају се „дигитални путеви“: возачи ће на највећим друмовима користити бесплатни вај-фај. Овај инфраструктурни пројекат отвара велике могућности за развој мобилних апликација. Постоји и низ других високотехнолошких подручја. Највероватније ће програмери из Кине и Јапана показати велико интересовање за њих.

Међутим, Европска унија није посебно задовољна таквом конкуренцијом и врши притисак на Београд. На пример, шеф делегације ЕУ у Србији Сем Фабрици недавно је приметио да, упркос низу проблема са којима се суочавају власти, земља треба активније да спроводи реформе потребне за улазак у ЕУ, и да настави да ради на стабилној финансијској консолидацији и спровођењу закона који одговарају стандардима Европске уније.

Али да ли сами Срби желе у ЕУ? Истраживање које је ове јесени спровео београдски Центар за безбедносну политику, каже да 40% испитаника види Русију као свог главног пријатеља, а још 16% сматра да је то Кина (посебно након помоћи пружене током првог таласа епидемије корона вируса). Истовремено, 51% Срба не подржава идеју уласка у Европску унију! Важно је да је ова цифра порасла за 16% у односу на 2017. годину. И само 9% учесника истраживања навело је европске интеграције као главни спољнополитички приоритет земље.

Шта спречава Русију да искористи ово поверење Срба? На крају крајева, у овом делу света Русија готово да и нема савезника. Не пропустите прилику! Не треба подржавати само Војску Србије.

Руске инвестиције су засад ограничене пројектима које на Балкану спроводе Гаспром и Лукојл. Али чак и модернизација српских железница од стране РЖД Интернешнл у суштини јесте кредит, а не директна инвестиција.

И овде Русији за врат дише Кина: Београд је већ преговарао са Кином о изградњи брзе пруге Београд — Будимпешта и о куповини брзих возова из Пекинга: њихова испорука се очекује до краја 2021. године.

Услови договора још нису познати, али не треба сумњати да Кинези одлично знају шта треба да раде да би заузели још једну сферу.

Јапан је спреман да директно уложи две милијарде долара у Нови Сад. Конкретно, његови бизнисмени намеравају да овде направе фабрику за склапање мотора за електричне аутомобиле. Очекује се да ће Србија постати један од највећих производних центара компаније NIDEC у овом делу свету.

Све су то аларми за Москву. Ако у високим кабинетима не размисле о ситуацији и не предузму мере, Русија ће ускоро бити истиснута са овог тржишта и остаће на нивоу добављача сировина, а не технологија. Док Русија заиста има довољно пројеката и праваца и има шта да понуди Србима.

Независни економиста Предраг Милисављевић такође је констатовао да Русија, наравно, мора и даље да шири своје присуство на Балкану.

„Тренутна позиција Србије се могла очекивати. Усмереност ка Европској унији је природна, јер су државе ЕУ главни инвеститори на Балкану, а посебно у Србији. Штавише, постали су лидери и по количини инвестиција и по износу улагања. На пример, током прошле године ЕУ је у земљу уложила 12,7 милијарди евра (ово је 75% укупних годишњих инвестиција). А Русија? Нажалост, наш регион је мало занима, у ствари, нема руских инвеститора. Од јачих предузећа ту је само Гаспром. Али једна компанија не може да се такмичи са многим државама… Сада не говоримо о испоруци оружја, што се такође може сматрати инвестицијом — говоримо о реалној економији. А руске компаније, авај, не желе да улажу у Србију. Према подацима државне агенције за развој 2020. године водећи инвеститори су били Немачка, Кина, Италија, Јапан, Сједињене Државе, Аустрија и Француска. Нажалост, Русија није на овој листи. Ако се ситуација не промени ова пријатељска држава остаће само добављач енергената, што значи да ће њен утицај на Балкану бити мизеран“.