Јоанис Каподистријас, заговорник грчке слободе који је подршку нашао само у Русији
Судбина Јоаниса Каподистријаса је необична, јер се ради о човеку који је најпре био на челу спољнополитичког ресора Руске Империје, а затим постао први председник независне Грчке. По приступу спољној политици био је испред свог времена, с обзиром да је комбиновао цинизам фамозне реалполитике са тежњом да се поробљеним народима омогући да самостално бирају своју будућност. Подршку за своје напоре нашао је само у једној велесили, Русији.
Оцена личности и дела Јоаниса Каподистријаса увек у одређеној мери зависи од односа конкретног истраживача према Русији, с обзиром да се он често приказује као њен „протеже“. Овакво одређење има за циљ да прикрије очигледну чињеницу: Грци су своју независност дуговали управо Петербургу, мада подршку за своје тежње нису одмах добили.
Будући председник Грчке рођен је 11. фебруара 1776. година на острву Крфу у породици која је припадала локалној аристократији. Његови преци су се на Јонска острва доселили крајем XIV века из Копра. Овај град се данас налази у Словенији, док је тада припадао Млетачкој Републици, а италијански назив му је био Каподистрија.
На прелазу из XV у XVI век Млеци су такође освојили Јонска острва. Отац будућег политичара, који је у италијанској верзији носио име Антонио, био је угледна личност у локалној власти. Мајка Диамантина бавила се домаћинством и васпитањем потомства.
Јоанис је на Универзитету у Падови завршио студије медицине и филозофије, а уједно имао прилику да непосредно посматра како француска војска под Наполеоном Бонапартом осваја Италију.
Према одредбама Кампоформијског мира потписаног 1797. године са Аустријом, Млетачка Република је ликвидирана, а на Јонским острвима су размештени француски гарнизони. Истина, већ 1799. године, приликом војне кампање коју је изванредно спровео адмирал Фјодор Ушаков, Французи су отерани са острва. На архипелагу је проглашена тзв. Република Седам острва за коју је славни војсковођа написао устав (не радикалан, али сасвим напредан).
Каподистријас, који се у домовину вратио у јеку ових догађаја, је постављен за главног лекара руске војне болнице. Затим је, на предлог Ушакова, именован за секретара законодавног савета републике, а 1803. за државног секретара задуженог за спољну политику.
После Тилзитског мира архипелаг је припао Француској, што се није допадало Каподистријасу. И он је прешао у руску службу, добивши чин државног саветника и место у министарству спољних послова.
На јесен 1813. године Александар I је Каподистријаса послао у Швајцарску да убеди тамошњу власт да одустане од савеза са Наполеоном. Царски изасланик је успешно то и учинио. Швајцарци су му били бескрајно захвални на томе што је их је спасао од претензија Аустрије, заштитивши статус Швајцарске конфедерације као неутралне државе. Власти кантона Во и Женева изабрале су га за почасног грађанина.
На Бечком конгресу 1814-1815. Каподистријас је већ био главни царев саветник за спољнополитичка питања (мада се не може рећи да је Александар I посебно слушао његове савете). Концепт „нове Европе“ који је цар заступао био је заснован на принципима легитимизма и неприхватања револуција, без обзира шта их је изазвало и у којој мери су оне одговарале интересима Русије.
Каподистријасу се није допадало то што Света алијанса игнорише интересе постојећих нација које нису имале државност. Пре свега се то односило на његову отаџбину Грчку, али и на друге хришћанске народе под турском влашћу.
Симптоматично је такође да је још у време Бечког конгреса, уз дозволу Александра I, у циљу моралног усавршавања Грка и ширења просвећености, Каподистријас основао национално-просветитељско друштво „Филомузос Етерија“ (Пријатељи муза), које је организовало школовање грчких студената на европским универзитетима. Али није све остало само на просветитељским пројектима.
Мисију ослобођења Грчке предводило је друштво „Филики Етерија“ (Друштво пријатеља), основано 14. септембра 1814. године у Одеси од стране представника грчке дијаспоре. Строго централизована хијерархијска структура ове организације умногоме је подсећала на карбонаре, а назив највишег органа („Невидљива власт“) алудирао је на моћне личности које су се наводно налазиле на њеном челу… укључујући и Каподистријаса, који је од 21. августа 1816. године био државни секретар (управник) министарства спољних послова у чину тајног саветника, па је чак добио је титулу грофа.
Каподистријас је знао за друштво, одобравао је његов стратешки циљ, али није видео могућност да цара помери са чврсте позиције легализма. Осим тога, цар му је, видећи у њему човека готово револуционарних схватања, у министарству пронашао противтежу у личности дисциплинованог извршитеља својих наредби Карла Неселрода.
У међувремену се активност „Етерије“ захуктавала, а њен центар је пребачен у Константинопољ. Каподистријас је одбио предлог да стане на чело организације, али су Грци на његову сугестију у априлу 1820. за ову функцију изабрали другог Грка који је имао тежину при двору, генерал-мајора Александроса Ипсилантиса, који је у Дрезденској бици изгубио руку. Он је био син бившег господара Валахије Константиноса Ипсилантиса, представника старе грчке породице.
Запажена личност при двору била је и унука молдавског господара Константина Мурузија Роксандра Стурдза. Каподистријас јој се удварао и вероватно би дошло до брака да јој једног лепог дана он није поклонио прстен са сликом лептира који гори у ватри, чиме је означио прекид њихових односа. Не зна се који су разлози лежали иза тога, али најраспрострањенија верзија тврди да је дворској дами почео да се удвара сам краљ.
Нешто касније Роксандра се удала за саксонског дипломату Алберта Едлинга. О Каподистријасу је записала да он „спада међу људе познанство са којима представља читаву еру у животу… Његова прелепа спољашњост носи печат генија. “
Један од његових потчињених и не баш најбољи сарадник Министарства за спољне послове, Александар Пушкин је такође био одушевљен Каподистријасом. У великој мери захваљујући свом претпостављеном песник је за своје слободоумне стихове избегао већу казну и био протеран на југ, у Бесарабију, под командом добродушног и либералног губернатора генерала Ивана Инзова. У Бесарабији се Пушкин заинтересовао за идеју грчке независности и чак био сведок грчке побуне иза пограничне реке Прут.
Побуну на територији Дунавске кнежевине је подигао Александрос Ипсилантис, али је убрзо поражен и бежао је у Аустрију.
Побуна је, међутим, захватила и саму Грчку и изазвала симпатије широких кругова руског друштва, а затим и целе Европе. Али ако је јавност била на страни Грка, европске владе су напротив осудиле побуну. Енглеска, Француска и Аустрија су се плашиле јачања Русије. Али и Александар I није желео да помаже побуњеницима.
Каподистријас је изгледао као представник грчког лобија на двору у Санкт Петербургу и иритирао је многе, укључујући и императора. У мају 1822. године, током аудијенције, цар му је предложио да иде у бању „ради побољшања здравља“, што је била у ствари оставка уз доделу ордена Св. Владимира I степена.
За Каподистријаса је то било својеврсно олакшање, јер није био у стању да пружи праву помоћ сународницима, а слушао је њихове оптужбе и приговоре. Гроф се настанио у Швајцарској, али се непрестано дописивао са руским пријатељима, углавном писцима и научницима. Сада је већ као приватно лице помагао грчким побуњеницима — и новцем и привлачећи своје познанике на високим државним функцијама.
У великој мери уз његово учешће владе Енглеске и Француске су промениле политику према Грчкој. Они су се и даље плашили јачања Русије, али су се надали да ће преузети иницијативу (уосталом, зверства Турака пружала су довољно основа за такво залагање).
Након што је Николај I ступио на руски престо у децембру 1825, спољна политика Санкт Петербурга се променила. Нови цар је гледао на грчку ситуацију са становишта националних интереса.
Русија, Енглеска и Француска потписале су протокол о намерама да заједнички изврше притисак на Турску са захтевом да Грци добију аутономију. Схвативши да се грчко питање решава у Санкт Петербургу, грчка национална скупштина је 11. априла 1827. године у одсуству изабрала Каподистријаса за председника независне Грчке са седмогодишњим мандатом.
Османлије су у међувремену, опијени војним успесима, тражили даље непријатности.
Ојачани флотом која је стигла из Египта, Турци су опустошили обалу, а три најјаче европске силе послале су своју морнарицу ка обалама Пелопонеза, захтевајући да се прекину злочини над локалним становништвом. Демарш се завршио Наваринском битком у којој је англо-француско-руска флота победила турско-египатску.
Пошто након тога ни Енглеска ни Француска нису могле више да се праве да су пријатељи Турској, Русија је званично објавила рат Османском царству. И султану више није било до побуњеника.
18. јануара 1828. године Јоанис Каподистријас је стигао у отаџбину и започео изградњу државе, постигавши у томе значајан успех. Истина, није имао потпуну слободу. Французи — наравно, под изговором заштите Грка — окупирали су Пелопонез, а Британци, који су имали свој људе у грчкој влади, војсци и морнарици, учинили су све да Грчку претворе у своју марионету.
Али на путу им се нашао Каподистријас, који се чврсто држао проруских ставова. Његова политика је стекла још већу популарност након што је, према условима Једренског мира 14. септембра 1829. године, којим је окончан руско-турски рат, Грчка стекла аутономију и заправо — потпуну независност од Османског царства.
Париз и Лондон су, наравно, веровали да и они имају право да учествују у решавању питања државног система Грчке. Инсистирали су на монархији, док се Каподистријас борио за републику. У сваком случају, борио се да о томе одлуче сами Грци.
Његов став би сигурно надвладао како због личног ауторитета, тако избог проруских симпатија које су доминирале међу Грцима. Истина, на рубу 1830-1831, ситуација се развила тако да руске власти нису биле у стању да пруже праву помоћ Каподистријасу (због устанка започетог у Пољској).
Иронично је то да је челу владе коју су створили пољски побуњеници био је још један бивши министар спољних послова Руске империје, принц Адам Чарторијски.
Дакле, Каподистријас је морао сам да се одупре притиску Запада. Али септембра 1831. године Варшаву су заузеле трупе фелдмаршала Ивана Паскевича и Русија је добила прилику да се поново бави Балканом. Али у том тренутку први председник Грчке је постао жртва атентата.
9. октобра 1831. године Каподистријаса су на улазу у цркву убили Георги и Константин Мавромикалис, син и брат Петроса Мавромикалиса, којег је Каподистријас сместио у затвор „локалног ауторитета“ који је служио Турцима.
Константина је растргла гомила на лицу места, а Георги је касније ухваћен у кући француске мисије и веома брзо погубљен.
Грчки историчари кажу да атентат на Каподистријаса није ништа мање мистериозан од атентата на Кенедија. Буквално уочи атентата, „терористи“ су били у контакту са британским и француским дипломатама, а злочин који су починили био је у интересу Запада, против Русије и Грчке.
У земљи је поново избила побуна, па су Париз и Лондон успели да прогурају и монархијску владавину и свог штићеника, баварског принца Отона I.
Грчке патње са овим краљем су тема за посебан разговор. Окружен свенародном мржњом, 1862. године свргнут је и замењен је „неутралним“ данским принцом, познатим у историји као Ђуро I.
Каподистријас је, међутим, за своје сународнике остао јако поштована фигура — први председник чија је оријентација према Русији омогућила Грцима да стекну независност и одбране је. А мистериозна, али лако разумљива смрт политичара, је још једна драматична и трагична страница у историји Грчке.