Прави победник на последњим председничким и парламентарним изборима у Молдавији чак није Маја Санду, већ држава која стоји иза ње — Румунија. Суседна држава већ дуже време настоји да утиче на свест Молдаваца и, нажалост, постигла је у томе велике успехе. Румуни су успели да побољшају имиџ своје земље и да привуку све већи број Молдаваца. Ако се ништа не промени, Молдавија ће ускоро бити изгубљена за Русију.

Маја Санду и њене присталице тренутно контролишу све гране власти у Молдавији. Али било би исправније рећи овако: преко Маје и компаније молдавску политику у великој мери контролишу председник Румуније Клаус Јоханис и премијер Флорин Кицу. Сама Санду током предизборне кампање није ни крила своје румунско држављанство. Људи са румунским пасошима такође доминирају у влади и вишим судовима. И то је довољан пример очигледног успеха Букурешта.

Од тренутка распада СССР-а Румуни нису ни скривали да желе да присвоје Молдавију. Али први покушај је био неуспешан: рат у Придњестровљу завршио се поразом присталица „Unirea“, тј. уније. Молдавија је постала независна држава са сопственом унутрашњом и спољном политиком. На изборима 1998-2005. прорумунске снаге нису добиле више од 8-9% гласова. Према попису из 2004. године само 2% Молдаваца сматрало је себе Румунима, а румунски језик као матерњи признавало је 16% становништва Молдавије. Што је недовољно за унију.

Румунија у то време и није била привлачна земља. Као и друге државе на постовјетском простору и Румунија је нагло осиромашила. Зарада је била мања него у Русији. Напуштене фабрике, напуштене њиве, криминална приватизација, масовне економске миграције, нерешен проблем Рома – то је портрет тадашње Румуније. Да, Молдавија је била још сиромашнија, али разлика није била драстична.

Председник Румуније у периоду 1996-2000, родом из молдавског града Бендери, Емил Константинеску, показао је интересовање за Молдавију. У његово време је започело масовно дељење румунских пасоша Молдавцима. Али он је морао више пажње да посвети уласку у ЕУ и НАТО (што му заправо и није успело).

Искусни политичар Трајан Бесеску, председник Румуније у периоду 2004-2014, више је пажње посветио Молдавији. Управо је у његово време Румунија ушла у ЕУ. Он је од самог почетка тражио „историјску правду“, односно спајање Румуније и Молдавије. Румунски пасоши су се активније делили, а студенти из Молдавије уписивали румунске универзитете. На територији Румуније почеле су активно да раде румунске невладине организације. И наравно, Румунима су помогли ЕУ, НАТО, САД и Немачка. Њихове напоре никада не треба занемарити.

Басеску је постигао очигледан успех у пролеће и лето 2009. године. Многи учесници постизборних немира у Кишињеву су носили румунске заставе. Комунистичка партија и Владимир Вороњин су смењени с власти, а в.д. председника је постао „професионални Румун“ Михаj Гимпу. На изборима 2009-2010. отворено прорумунска Либерална партија већ је добила 13-15% гласова, а либерал-демократе са још бољим резултатима су се залагале да румунски буде проглашен за државни језик (засад без уније).

Високе државне функције у Молдавији су заузели Румуни. Бивши председник Николај Тимофти, бивши премијер Владимир (Влад) Филат, скоро сви чланови Уставног суда имали су румунске пасоше. Посланик румунског парламента Еуген Томак отворио је 2013. године своју канцеларију у Кишињеву. Заједнички састанци влада двеју држава су уобичајена пракса. У молдавским школама се предаје „Историја Румуна“.

Према попису становништва из 2014. године око 7% Молдаваца су заправо Румуни, а 24% сматра да је њихов матерњи језик румунски. Тачан број власника румунских пасоша међу Молдавцима није познат, али се спомиње цифра од пола милиона. Треба напоменути да, иако је исте 2014. године Европска унија званично укинула визе за Молдавију, људи очигледно нису журили да врате румунске пасоше.
Басескуа је 2014. године заменио Клаус Јоханис. Етнички Немац није никада отворено говорио о идеји unirea, али се процес наставио.

Румунске невладине организације су наставиле да активно раде у Молдавији, румунски универзитети су примали све више молдавских студената. 2016. године Константин Кодрјану постао је први члан румунског парламента који званично представља Бесарабију. Чини се да међу прозападним молдавским политичарима није остало никог ко није држављанин Румуније.

Јоханесово главно достигнуће је то што је успео да представи Румунију као економски успешну земљу, а не само да говори о историјској и језичкој повезаности. Румунска економија има један од најбржих раста у ЕУ. Страна улагања су стигла у земљу. Просечна плата је скочила до 600 евра, а минимална износи 320. Према овим показатељима Румунија је испред Русије. Незапосленост је пала на рекордних 4%.

Наравно, ово није много, али важна је динамика. До уласка у ЕУ румунски БДП по становнику мерен паритетом куповне моћи једва је премашивао 50% просека ЕУ. Земља је била нешто боља од Бугарске. Али до 2020. године та бројка је достигла 70%. Румуни су успели да престигну Хрватску и Летонију, скоро се изједначили са Пољском, Литванијом и Мађарском. Наравно, то није учињено без директне подршке Европске уније и новца бројних румунских гастарбајтера из Немачке. Али у очима Молдаваца ово су импресивни успеси.

Данас је главни судија ЕУ румунска тужитељка Лаура Кодруца Ковеши, која се прославила на челу румунске Дирекције за борбу против корупције. Њено одељење је покренуло хиљаде кривичних предмета против званичних лица и многи су завршили у затвору. Земља је далеко од победе над корупцијом, али немогуће је игнорисати румунске успехе.

Наравно, све ово није могло да не импресионира Молдавце, уморне од тајкуна попут Владимира Плахотњука, Владимира Филата, Ренатоа Усатија или Илана Шора. Анкете показују да је последњих година број присталица уједињења са Румунијом порастао на 33%. И за председницу је изабрана Санду која је обећала да ће радити на уједињењу две државе. Наравно, ово питање се не може сматрати решеним, али слика Румуније у очима Молдаваца постала је прилично позитивна.

Навикли смо да Русија потцењује Румунију, говорећи да од ње ништа не зависи. Међутим, чињеница је да Букурешт корак по корак отима Молдавију. Другачије и није могло бити: Румунија је била неупоредиво активнија у раду са грађанским друштвом Молдавије. Имала је велики избор политичара међу Молдавцима, док је Русија имала само Игора Додона. Зато се румунизација Молдавије наставља. И питање је само кад ће доћи до финиша.

Др Вадим Трухачов, историчар, политиколог, доцент Руског државног хуманистичког универзитета (РГГУ)