Бугарска политика ретко привлачи пажњу руске јавности. Али, чини се да је у последње време Софија зацртала себи циљ да поправи ту ситуацију. Прво су током две године Бугари у просеку свака три месеца протеривали једног сарадника руске дипломатске мисије. Затим су открили читаву шпијунску мрежу руске војне обавештајне службе (ГРУ). И на крају, понављајући за Чесима, оптужили су Москву за експлозије у складиштима муниције приватне компаније. А власника те компаније су претходно „тровали новичком“. Чак два пута.

Зато не треба да нас чуди што су бугарски експерти са одушевљењем дочекали вест о предстојећим променама у руководству Софије. Заиста, тешко је видети било шта лоше у чињеници да странка Бојка Борисова — „убице заједничких бугарско-руских пројеката“, како га је назвао познати балканиста Никита Бондарев, губи власт.

Међутим, постоје нијансе. Ако оставимо по страни емоционалне оцене, питање каква је бугарска политика за Русију добра, а каква лоша, зависи пре свега од два фактора. Прво, колико ће спољне силе вршити притисак на Софију? Друго, каквим ресурсима располажу бугарске власти да би могле да се одупру овом притиску?

Што се тиче прве тачке, нажалост, немамо разлога за радост. Америчка активност у бугарском сектору расте из године у годину. Американци су 2019. продали авионе Ф-16 Софији и отворили НАТО центар у Варни. Стејт департмент је 2020. године први пут увео санкције против држављанина Бугарске због оптужби за корупцију (био је то судија Андон Миталов, који је пустио проруског активисту, лидера покрета Русофили, Николаја Малинова, тада под истрагом за „случај шпијунаже“, да путује у Москву где су му уручили Орден пријатељства). Такође у јулу 2020. године америчка амбасада подржала је протестни покрет против премијера Борисова и главног тужиоца Ивана Гешева.

2021. година у бугарско-америчким односима започела је објављивањем извештаја Стејт департмента о поштовању људских права у коме су бугарске власти јавно постиђене због корупције, неефикасности и кршења слободе говора. Посебна пажња посвећена је медијском тајкуну Дељану Пеjевском и монополисти у коцкарском бизнису Василу Божкову. Логичан наставак извештаја било је увођење санкција које је уследило 2. јуна 2021. године. Стејт департмент забранио је улазак у Сједињене Државе петорици бугарских држављана, укључујући Пејевског. Министарство финансија отишло је још даље и замрзло рачуне компанија повезаних са Божковим и Пејевским. Коментар о увођењу ових мера поново је указао на корупцију, подмићивање званичних лица, па чак и апстрактне везе са Русијом.

Оно што ови документи нису садржали су подаци да је Пејевски крајем 2020. продао све своје акције у медијима компанији United Group, чији је мањински власник бивши шеф ЦИА-е, генерал Дејвид Петреус. Као резултат, ова група, која контролише највећи део балканског медијског тржишта, постала је и највећи снага у бугарским медијима. А Пејевски, који је претходно учествовао на свим парламентарним изборима као посланик Покрета за права и слободе (ДПС), у марту 2021. године први пут није био на бирачком списку своје странке. Као да су исти они који су организовали продају његових медија проамеричкој компанији упозорили: „Сада имамо други задатак за тебе…“

Што се тиче прве тачке, све је јасно: амерички притисак на бугарску политику наставиће да се појачава и ниједна промена власти у земљи то неће променити. Али шта је са другим питањем? Можда постоји нада да ће након избора у јулу на челу бити јака независна влада?
Нажалост, и овде имамо мало разлога за оптимизам. Према најновијим истраживањима јавног мњења, у парламент може ући седам партија и коалиција. Три од њих су фаворити са приближно истим рејтингом: ГЕРБ, Бугарска социјалистичка партија (БСП) и Постоји такав народ (ЕТН). Још три слабије партије од којих ће две вероватно ући у коалицију са ЕТН и једна са ГЕРБ. Још увек постоји турска странка ДПС повезана са Пејевским, која се и раније сматрала непожељном, а након америчких санкција против њиховог члана странка ризикује да скроз испадне из игре.

Генерално, у поређењу са претходним парламентом, не треба очекивати велике промене. Све три главне снаге ће се поново такмичити за власт и ниједна неће добити парламентарну већину. Али за разлику од прошлог пута сада ће морати да се договарају, осим ако, наравно, не желе изгубити поверење бирачког тела бескрајним понављањем избора. Дакле, постоје две могућности: или коалиција два фаворита против трећег (на пример, ЕТН и БСП), или мањинска влада (рецимо, ЕТН, ДБ и „Исправи се. БГ“ уз подршку БСП-а).

У сваком случају на власти ће бити нека мешавина уз учешће популистичких снага које су се недавно појавиле без јасног програма и стабилног бирачког тела. У историји савремене Бугарске већ постоји јасан пример како таква приморана удружења реагују на спољне изазове. 2013. године на власти је била коалиција БСП и ДПС, подржана ултрадесничарском Атаком, која је гласачима обећала да ће бугарска деоница Јужног тока бити завршена без обзира на све. Али у јуну 2013. године делегација америчких сенатора састала се са премијером Пламеном Орешарским, након чега је он најавио стопирање свих радова на руском гасоводу.

И на крају, понашање данашњих политичара не оставља сумњу да су сада спремни да следе савете својих страних партнера. ГЕРБ, ЕТН и БСП се међусобно такмиче у томе ко је више одан Вашингтону, а чланови техничке владе коју је именовао председник одржали су низ састанака са америчким амбасадором, осудили Белорусију и подржали Украјину.

Дакле, будућност није нимало ружичаста. У најгорем случају, Бугарска ће се претворити у „Румунију 2.0“ са свим последицама које ће уследити у виду распоређивања нових НАТО објеката на њеној територији, антируске хистерије и смањења економске сарадње. У најбољем случају, то је период политичких турбуленција без икакве спољнополитичке стратегије, услед чега ће на власт поново доћи релативно стабилна влада, способна да брани националне интересе како у земљи, тако и на међународној арени. Али није познато када ће то бити и каквих ће губитака тај период коштати Бугарску.