Говорећи о неприхватљивости наоружавања Украјине хрватски председник је изазвао велику пометњу не само у Загребу и Кијеву, већ и широм Европе. Чак и ако се узме у обзир његова склоност да даје изјаве које су „необичне“ за једног хрватског политичара, ове речи су ипак звучале прилично неочекивано. Међутим, има нешто природно у томе што их је управо он изговорио. Јер међу лидерима земаља ЕУ, Милановић се можда и најбоље разуме у украјинску реалност.

То што је хрватски премијер Андреј Пленковић пожурио да се извини због Милановићевих речи може се објаснити не само компликованим односном између двојице политичара или озлоглашеном евроатлантском солидарношћу. Једноставно, Хрватска је претпоследња земља у Европи одакле се могу чути изјаве против Украјине (последња је, вероватно, Литванија). И не ради се само о томе да је према званичним подацима у Донбасу на страни украјинске војске ратовало 30 Хрвата. Све је то последица неких дубљих разлога.

Корени украјинско-хрватског односа „браће по оружју“ сежу у другу половину 19. века. Тада је међу свим словенским народима највећу лојалност династији Хабзбурга показао само део галицијских и хрватских политичара. Само су они остали по страни како од пансловенског покрета, тако и од покушаја да се приближе својој браћи с друге стране границе (Русима, односно Србима). Украјинофили су били против уједињења са Русијом, а хрватски националисти Чисте странке права против југословенства.

Мало је вероватно да ће у том смислу деловати изненађујуће да се током Првог светског рата део Галичана и Хрвата посвећено борио против Русије и Србије. Ни једни ни други нису остварили циљеве, то јест нису створили своје државе. Стога је природно да су се обе групе националиста бориле против „својих“ земаља (Пољске и Југославије), и заслужили немачко покровитељство. И Галичани и Хрвати су се посветили терору, убијајући високе пољске и југословенске званичнике.

Наравно, ту се одмах сетимо да су се следбеници Бандере и усташе борили на истој страни током Другог светског рата. После рата Степан Бандера и Анте Павелић су побегли на Запад, где су поново нашли исте „господаре“ – овог пута Англосаксонце. Наших дана имамо као пример посебан однос навијача кијевског и загребачког Динама. На интернету се они друже делећи антируске и антисрпске слогане старе 80 и више година.

У том смислу, Пленковић, који је претходно отпутовао у Кијев да „подели искуство“ како се уништавала Српска Крајина, поступио је свакако у духу „историјског братства“ два народа.

Милановић је, као представник левице, изгледа отворено иступио против премијера. Међутим, ако боље изучите биографију актуелног хрватског председника, постаје јасно зашто он боље осећа ситуацију у Украјини од других званичника у ЕУ.

Милановићеве деде су током Другог светског рата биле на супротним странама барикада. Деда по оцу се борио у редовима Титових партизана. Деда по мајци је био усташа. Није тајна да у Хрватској још увек постоји одређени идеолошки раскол између потомака једних и других. Али Милановић ту подељеност осећа боље од других, буквално на генетском нивоу.

Наравно, хрватски председник је, имајући пред очима сопствену земљу и породицу, правилно схватио и украјинску историјску и политичку замршеност. Он зна да у Украјини постоје Бандерини следбеници, црвеноармејци и… они који не могу да изаберу страну.
Милановићу не треба објашњавати шта су ОУН-УПА, Бандера и зашто је немогуће правити се да ти покрети не постоје. Једина разлика је што у Украјини постоји подела по географским линијама. Осим тога, Милановићу не треба објашњавати шта је корупција. Подсећамо само да је пре уласка у ЕУ у Хрватској ухапшено више званичника због мита, а међу њима и бивши премијер Иво Санадер. Али у поређењу са садашњим украјинским бизнисменима, хрватска корупција личи на крађу џакова кромпира.

Сем тога, хрватска председница је водила рачуна о блиским везама са Немачком и Аустријом, а ове земље су биле против наоружавања Украјине. Хрватска није најбогатија држава која би игнорисала мишљење својих главних трговинских партнера. САД, Британија и Пољска неће дати посао стотинама хиљада Хрвата на својој територији и у потпуности надокнадити инвестиције из земаља немачког говорног подручја. Дакле, шеф државе је вероватно овде мало калкулисао…

И наравно, Хрвати боље од свих у савременој ЕУ знају шта је рат. Недавно је био на њиховој земљи. Могу се сетити и хиљада погинулих усташа код Стаљинграда – зато Милановић не жели да у Хрватску поново стижу ковчези с фронта који је удаљен хиљаде километара од њених граница. Нема ту ни русофилије ни неког страхопоштовања према Русији – само елементарни инстинкт да се опстане. Наравно, Хрватска не жели ни да изгуби руско тржиште и руске туристе. А то се може догодити (макар и делимично).

Иначе, до сада је само један Милановићев колега у ЕУ, чешки председник Милош Земан, дао овако оштре изјаве о данашњој Украјини. Али он је већ 25 година познат као човек без длаке на језику. Поред тога, Бандера је 1943-1944. у Волинији убио неколико хиљада Чеха. Па и Чеси се према Русима односе са нешто више симпатије него Хрвати. Зато су и тако вредне речи једног, рекло би се, окорелог савезника Украјине из Загреба. Па макар и да их диктира само здрав разум.