У децембру 1924. бољшевици скоро да су претворили Албанију у полигон за ширење утицаја на Балкану. Неочекивани савезник Кремља био је поглавар Албанске православне цркве и истовремено премијер Фан Ноли. А за свргавање „црвеног епископа“ заинтересоване западне силе и њихов штићеник Ахмед Зогу користили су руске белогардејце.
Рођен као Теофанис Стилијанос Мавроматис у албанској заједници Ибрик Тепе у Источној Тракији (данас територија Турске) Фан Ноли је у младости себе сматрао Грком. Његови православни преци борили су се у редовима султанове војске, а његовог стриц је 1878. доспео у руско заробљеништво. На питање зашто се борио против људи исте вере, одговорио је: „Вера је вера, а професија је професија“.
Сам Теофанис је завршио грчку школу, у младости је живео у Атини, где се придружио позоришној трупи као суфлер, са којом је отишао на турнеју у Александрију. У Египту је напустио позориште и од марта 1903. предавао грчки језик.
Самоуки Теофанис (у различитом степену знао је 13 страних језика) одједном је почео да се доживљава као Албанац, узео име Фан Ноли и почео активно да учествује у формирању албанске културе. Преводио је на албански Сервантеса, Шекспира, Омара Хајама, Лонгфелоа, Ибсена, као и руске класике – Фјодора Тјучева, Лава Толстоја и Максима Горког.
Али бављење књижевношћу (чак и у тако широком обиму) чинило му се недовољним. Пошто се преселио у САД, придружио се албанским активистима који су 1907. године прогласили аутономију Албанске православне цркве, која је била под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.
Албанске заједнице у Сједињеним Државама су тада прешле под окриље Руске православне цркве, а архиепископ алеутски и северноамерички Платон (Рождественски) рукоположио је у чин свештеника Фана Нолија 8. марта 1908. године. Са становишта црквеног права то је можда изазивало многа питања, али Фан Ноли је у албанском националном покрету постао важна личност.
У саму Албанију Фан Ноли је доспео тек 1913. године, убрзо након проглашења њене независности, која је била под великим знаком питања.
Албанија је током Првог светског рата била окупирана, а по његовом завршетку борба за независност је заправо морала да почне изнова. Главни претенденти на албанску територију били су Италијани и Грци.
Ветеран рата против Османлија Бајрам Цури основао је Комитет за народну одбрану Косова. Међутим, војска Краљевине Југославија је угушила овај устанак, а Цури је побегао у Албанију, чије је границе 1920. године признала Лига нација.
Фан Ноли је 1922. године окупио први Албански православни сабор, који је прогласио аутокефалност Албанске цркве. „Црвени епископ“ је црквене послове доживљавао као политичке што га међутим није спречило да се изјашњава као присталица потпуног одвајања цркве од државе. Уместо мантије чешће је носио строго, али елегантно одело и кравату. Говорио је подједнако ватрено и у парламенту и у цркви.
Зашто је Фан Ноли постао комуниста?
Без завршене богословије Фан Ноли је више био интелектуалац него свештено лице, а интелигенција се у то време интересовала питањем социјализма. Албански интелектуалци у условима борбе за своју државу били су посебно радикални.
Фан Ноли је изградио своју црквену каријеру у оквиру структуре коју друге канонске цркве нису признавале или нису признавале у потпуности. Цариградска патријаршија није признала албанску аутокефалност, а Руска православна црква је била у коматозном стању због револуције. У Совјетској Русији је јачала такозвана „жива“ црква, само формално православна, и активно је подржавала бољшевички режим. Фан Ноли се оријентисао управо на њу.
Своју улогу одиграли су и фактори спољне политике. Конзервативно-буржоаско крило албанских националиста, чији је лидер де факто био Ахмед Зогу, оријентисало се на Италију и у замену за подршку ове „велике силе“ – најближе Албанији – било је спремно да се одрекне суверенитета. Италија је могла да сачува Албанију од територијалних претензија Грчке и Југославије, али странку Зогуа није интересовало питање Косова. Радикална интелигенција је, међутим, марксистичку тезу о „праву нација на самоопредељење“ доживљавала управо кроз призму уједињења свих територија насељених Албанцима у оквиру „Велике Албаније“.
На основу тога, Бајрам Цури је чак успоставио контакте са Коминтерном. Био је спреман да помогне косовским националистима, видећи у њима борце против краља Александра Карађорђевића, који се оријентисао на Антанту. И такав левичарски национализам није био стран епископу Фану Нолију.
Осим тога, Ахмед Зогу, који је у децембру 1922. дошао на чело албанске владе, стварао је режим у којем је условни балкански „конзервативизам“ имао превише кланског у себи, корупције и разбојништва наслеђених из отоманског периода. Међу интелектуалцима двадесетог века, чак и радикалним, све је то изазивало гнушање.
Чињеница да је Ахмед Зогу био муслиман, а Фан Ноли православни хришћанин, у условима албанских реалија и са становишта самих учесника сукоба била је од другостепене важности. Међутим, то је могло бити од значаја по питању мобилизације војске за рат на верској основи.
Ситуација је ескалирала пошто је Ахмед Зогу рањен у покушају атентата који су организовали радикали, а затим је и напустио земљу. Његове присталице су затим организовале атентат на опозиционог лидера Авнија Рустемија.
На Рустемијевој сахрани Фан Ноли је одржао говор који је одјекнуо широм земље и довео до пада конзервативне владе. 17. јула 1924. „црвени епископ“ је постао нови премијер и предложио реформе од 12 тачака.
Кључно место заузела је аграрна реформа, подједнако радикална као и Лењинов „Декрет о земљи“.
Касније је Фан Ноли говорио: „Инсистирајући на аграрним реформама, изазвао сам гнев аристократа поседника земље; али пошто нисам спровео те реформе изгубио сам подршку сељака“. На ову кључну грешку надовезале су се ситне грешке повезане са неспособношћу премијера да створи групу оданих присталица. Али да ли је уопште било могуће створити тим „напредњака“ у једном од најудаљенијих крајева Балканског полуострва са минималним (и, углавном, злочиначким) искуством у изградњи независне државе?
Реформе се нису померале с места. А „црвени епископ“ суочен са непремостивим тешкоћама, узео је потпуно неприкладан тајм аут.
Зато непријатељи нису губили време. „Заштитници“ Албаније — Енглеска, Француска и Италија – су у „12 тачака“ видели трагове бољшевизма. Фашиста Мусолини је био најрадикалнији од свих, али је одлучио да је у стању да свргне „црвеног епископа“ и без отворене интервенције. Штавише, Ахмед Зогу је био спреман да помогне.
Новцем добијеним од Италијана почео је да формира „армију“, коју је чинило око хиљаду бораца, како Албанаца тако и страних плаћеника.
Најборбенији је био одред руских емиграната под командом пуковника Иље Михајловича Миклашевског, учесника Руско-јапанског рата у саставу 2. Дагестанског коњичког пука. У Првом светском рату командовао је и батаљоном чувеног лајб-гардијског коњичког пука. Недељу дана пре Фебруарске револуције преузео је команду над лајб-гардом Уланског пука. У војсци Врангеља доспео је до чина команданта дивизије.
За регрутацију је био задужен Зогуов пријатељ из бивших официра Дивље дивизије Заурбек Ахушков. Успео је да регрутује 110 људи, укључујући многе Кавкасце који су служили у царској и белој армији. Можда је овде делимично утицао и муслимански фактор. Али главну улогу је, наравно, одиграла политичка мотивација – прилика да се поново укрсти оружје са „црвенима“, па још и под заставом монархије. Албанија је формално била краљевина, а у одсуству краља први човек Албаније био је регент, уз то и премијер државе. Зато се бивши премијер Ахмед Зогу представљао руским емигрантима као монарх, што је белогардејцима савршено одговарало. Детаљи их нису интересовали.
Поход на Албанију почео је 17. децембра 1924. године – дан након што је први совјетски амбасадор Аркадиј Антонович Краковецки доспео у Тирану.
Западне владе је разбеснела сама чињеница да је Албанија успоставила дипломатске односе са Совјетским Савезом, о чему су стране дипломате званично обавестиле „црвеног епископа“.
Међутим, демарш је био непотребан, пошто је Зогуова „армија“ победоносно „ослобађала“ Албанију.
Сматра се да су владине снаге бројале око 7,5 хиљада војника и око 3 хиљаде жандара, али они нису показали велику спремност за борбу.
Руски одред који је кренуо у офанзиву заузео је Пишкопеју. Ахмед Зогу је тамо стигао ујутру 18. децембра и дочекан је повицима „Ура!“
21. децембра белогардејци су прешли Црни Дрим. 23. јуришали су на планински превој Гафа Муризес, где се одиграла највећа битка овог похода. За њен исход, међутим, нису толико заслужни белогардејци, колико локалне присталице Зогуа, који су савладали стрме литице и напали са неочекиване стране. Ипак, завршну офанзиву предводио је Руски одред и он је први ушао у Тирану.
Фан Ноли је са још петорицом министара побегао у Италију. Само 62-годишњи Бајрам Цури је покушао да настави партизанску борбу, али је издржао само три месеца и, опкољен у пећини, извршио самоубиство.
Последњи отпор је сломљен без Руског одреда, којег су покушали да се ослободе скоро одмах после заузимања Тиране. Руски борци нису дочекали Зогуову захвалност. Један од учесника похода је написао да „неодложни послови нису дозволили Његовом Величанству да изађе и лично се захвали руским борцима“, и да је тај посао препустио једном свом пуковнику.
Ахмет Зогу се прогласио за краља тек 1. септембра 1928. године, а свих претходних година вршио је дужност председника.
Тако су у балканској „медвеђој јазбини“ руски белогардејци помогли да се изгради диктатура попут већ постојећих у Мађарској и Бугарској, а ускоро ће се такве појавити и у Југославији, Грчкој, Пољској, Румунији, балтичким републикама.
Војници руског одреда су били добро плаћени а била је обећана и пензија онима који узму албанско држављанство. Колико је њих на то пристало није познато, али, по свему судећи, њихов број је занемарљив. Сам Миклашевски је, у сваком случају, изабрао живот у Ници где је умро 1961.
Исте године умире и Ахмед Зогу. Отаџбину је напустио у пролеће 1939. године, када је Мусолинију досадило да се петља са својим бившим слугом и одлучио да једноставно окупира Албанију.
„Црвени епископ“ Фан Ноли покушао је да добије финансијску помоћ од СССР-а, чак је и успео у томе али не и да се врати у Албанију.
Наступајући 1927. у Москви на конгресу „Пријатеља Совјетског Савеза“, учврстио је своју репутацију бољшевика, након чега је отишао у „гнездо капитализма“ које је добро познавао. У Америци је јако осиромашио и тешко се разболео, а његове болничке рачуне је великодушно платио Ахмед Зогу. Пошто је оздравио постао је доктор филозофских наука, у 55. години дипломирао је на Бостонском конзерваторијуму, компоновао црквену музику, написао књигу о Бетовену која је одушевила самог Бернарда Шоа.
Поставши други пут епископ Албанске православне цркве у Сједињеним Државама, Фан Ноли је много учинио да комунистичку владу Енвера Хоџе, која је дошла на власт 1944. године, признају Сједињене Америчке Државе.
Умро је 1965. године, надживевши све против којих се некада борио, а у социјалистичкој отаџбини је проглашен за националног хероја. Али за живота је избегавао повратак у Албанију, па чак и кратке посете.
