Познаваоци руско-турских односа добро знају да на главном званичном споменику савремене Турске који се зове „Република“ уз Кемала Ататурка и његових сарадника стоје и два совјетска политичара – Климент Ворошилов и Михаил Фрунзе. Али то нам не даје право да изводимо никакве политичке закључке и да рачунамо на профит у билатералним односима.
Поводом састанка руског председника Владимира Путина и турског председника Реџепа Ердогана у Сочију историчар Дмитриј Митјурин анализира перипетије руско-турских односа, за које не можемо рећи да су пуни „љубави и мржње“, већ чистог прагматизма.
Руско-турско политичко партнерство заправо не почиње двадесетих година прошлог века када је решено које ће се личности појавити на овом споменику у Истанбулу.
1798. године Руска и Османска империја, које су се за 25 година већ двапут војно сукобиле, потписале су споразум о заједничкој борби против Француске републике. Петербург и Истанбул су били заинтересовани да отерају Французе са Јонских острва насељених Грцима. Османлије су желеле да се врате на територију коју су раније поседовале, а Руси су желели своју базу на Медитерану, као и потврђени углед заштитника православних народа.
На захтев турске стране, за команданта уједињених поморских снага постављен је Фјодор Ушаков (Ушак-паша), иако су се Турци у последњем рату много напатили због њега. Али, што се каже, ништа лично — само геополитика. Французе су потукли до ногу. Руси су добили базу, султан је, бар формално, вратио острва, а Грци су имали потпуну унутрашњу независност. Истина, 1807. архипелаг је враћен Французима под условима Тилзитског мира, али у овом случају не можемо замерити Турцима.
Затим су била још два руско-турска рата, које су Османлије изгубиле, као и оне претходне. Искористивши султанову слабост, његов египатски вазал Ибрахим-паша одлучио је да пренесе центар власти из Истанбула у Каиро. Победе Египћана биле су у великој мери заслуга хероја Наполеонових ратова, Александра Остермана-Толстоја, који је био војни саветник Ибрахим-паше.
Султан се обратио за помоћ Санкт Петербургу. Руси су извели десант, а Египћани донели паметну одлуку да се повуку. Остерман-Толстој је одликован руским орденом, иако званично не због египатске мисије, већ у част 20. годишњице битке у којој је изгубио руку.
Као резултат тога закључен је Ункјар-Искелесијски уговор према којем је Русија добила једнака права са Турском на Босфор током осам година (1833). Али овај споразум није обновљен, јер су се Османлије за осам година мало опоравиле, затражиле подршку Лондона и Париза и уз помоћ западних пријатеља поново кренуле да „смирују“ Русију.
Тужни резултати такве политике добијени су након завршетка Првог светског рата — на рушевинама Османског царства.
Грци — који су се придружили Антанти тек 1917. — окупирали су скоро читаву европску Турску, а такође су се искрцали на западу Анадолије, где је живело више од 1,5 милиона њихових сународника.
Турски националисти су сазвали Велику националну скупштину Турске у Анкари, за свог вођу изабрали Мустафу Кемала Ататурка. Међутим, то није спречило султанову владу да потпише Северски споразум, према којем су из бившег царства остали само централни и источни делови Мале Азије, као и Истанбул, који је проглашен „међународном луком“.
Грци су одлучили да задрже западни део Мале Азије. Њихови старији партнери у Антанти нису имали ништа против (иако нису намеравали да помогну). Одбацивши компромисну опцију коју је понудила турска влада, присталице „Велике Хеладе“ су почеле да припремају офанзиву на Анкару, након чега би Турска престала да постоји.
У априлу 1920. Кемал се обратио Лењину са идејом „заједничке стратегије“ против Антанте на Блиском истоку. И ова стратегија је подржана конкретним корацима.
Ни масакар који су кемалисти извршили над вођама Комунистичке партије Турске у јануару 1921. („Покољ петнаесторице“) није спречио партнерство.
Логика Москве се може разумети: да би се организовала социјалистичка револуција у Турској, прво је било потребно спречити распад саме Турске, чији би делови постали англо-француске колоније.
29. јануара 1921. године у покушају да пређе у Совјетску Русију убијен је лидер Комунистичке партије Турске Мустафа Субхи заједно са 14 сарадника. Совјети су пружали помоћ Турцима под контролом „маршала револуције“ Михаила Фрунзеа, који је деловао као политички представник Украјинске совјетске републике у Турској. Али Фрунзе је био веома важна личност и био је потребан у Москви. У јануару 1922. заменио га је Семјон Аралов.
Током рата против Грчке Совјетски Савез је Турцима предао преко 8,3 тоне злата. Ататуркове трупе добиле су (према званичним подацима) 37.812 пушака, 324 митраљеза, 66 топова, 141.173 граната. Бројке су, наравно, импресивне, али не можемо рећи да би кемалисти изгубили тај рат без совјетске помоћи. На пример, у две највеће битке Турци су имали преко 100 хиљада војника.
Шта је Москва добила од овог партнерства?
Пре свега, могућност да поврати контролу у Закавказју уз минималне трошкове. Противници совјетске власти у Азербејџану, Јерменији и Грузији се практично нису супротставили 11. Црвеној армији, знајући да неће имати подршку Турака.
Истина, Ататурк је одбранио Карску област. Међутим, и овде не треба замерити Лењиновој влади која није имала на кога да се ослони. Због познатих разлога Јермена тамо није остало.
Почетком 1920-их Москва није имала другу алтернативу сем пријатељства са Кемалом.
Замислимо да је Турска изгубила рат и престала да постоји као држава. У том случају Совјетски Савез би се граничио са британским Ираком, француском Сиријом и „јако великом“ Грчком, чврсто оријентисаном на савез са Паризом и Лондоном. А „међународна лука“ Истанбул под контролом Антанте би блокирала Совјетима излаз из Црног мора.
Чак и ако узмемо у обзир касније прозападне Кемалове „гестове“, Турска је изгледала као привлачан партнер. Совјетски лидери су предвидели све и нису прекинули односе с њим када је 1925. године забранио једва растућу Комунистичку партију и одлучио се на приближавање Британији и Француској. Из Москве је уследио деликатан предлог да се ревидира уговор о границама у Закавказју. Штавише, није било тако тешко пронаћи правни разлог. Московски уговор из 1921. године потписали су представници РСФСР, а заменила ју је нова држава — СССР.
Ататурк је схватио опасност и ублажио активности у западном смеру (штавише, почела је да га брине активност Мусолинија на Балкану). И опет је почела сарадња око куповине совјетског наоружања пошто је одбрамбена индустрија СССР-а била у развоју (раније се испоручивало или оружје произведено до револуције или немачко заплењено оружје). Управо тада је Ататурк наредио да се на споменику „Република“ појаве Михаил Фрунзе и Климент Ворошилов (који је 1925. године заменио преминулог под нејасним околностима народног комесара одбране СССР-а Фрунзеа). Фрунзе би на споменику имао више смисла, али Ворошилов је био потребнији, јер он је 1928. (када је споменик подигнут) потписао споразуме о војно-техничкој сарадњи.
Након тога, Ататурк је наставио да балансира између Запада и Истока. Радио је све да његови нервозни партнери никада не забораве на Турску, па је често започињао скандале без икаквог повода.
Турски председник је 1936. исказао своје незадовољство совјетском амбасадору јер му Дан републике није честитао лично Стаљин, већ председник ЦИК СССР Михаил Калињин. Ататурк је свој говор завршио овако: „Знам да имате јаку војску, и ја је се не бојим. Ја вас се не бојим. Подржава ме 18 милиона људи. И једна моја реч је довољна да ти људи крену за мном. Могу да изазовем велику штету, али ја то никада нећу учинити. Јер моја је реч света, као и моје пријатељство.“ Стаљин је на извештај совјетског амбасадора одговорио овако: „Речи нашег пријатеља Ататурка треба читати са интересовањем и посебном пажњом“. То је значило: „Потребан је стални надзор. Може бити јако опасан и веома користан.“
И самог Ататурка и све његове наследнике увек је бринуо само данашњи дан. То и није тако лоше, јер су се бринули о националним интересима. Турска оријентисаност на Запад је по правилу била диктирана страхом да постане зависна од Совјетског Савеза, која је територијално ближе од Сједињених Држава.
Тренутни Ердоганови односи са Москвом логично су исправљање прозападне неравнотеже која је настала током деценија. Промене су могуће, али то не значи да их треба схватити као промену стратешког курса. Главно је држати Турску под сталним надзором и не спомињати узалуд реч „пријатељство“.
Насловна фотографија: tccb.gov.tr
