Now Reading
Размена културног наслеђа: Мирослављево јеванђеље долази у Србију, Рерихове слике у Русију

Размена културног наслеђа: Мирослављево јеванђеље долази у Србију, Рерихове слике у Русију

Оксана Сазонова

Скупштина Србије је у јануару ратификовала споразум према коме ће страница Мирослављевог јеванђеља, која се чува у Руској националној библиотеци, бити пренета из Санкт Петербурга у Београд, а слике Николаја Рериха ће вратити у Русију. У Министарству културе Србије речено је да је усвајање овог документа „један од кључних догађаја у културном животу земље“.

О спремности Москве да врати Београду српску реликвију сазнало се пре годину дана, током заједничке конференције за штампу лидера Русије и Србије, Владимира Путина и Александра Вучића. Коначни споразум потписан је током посете тадашњег премијера Дмитрија Медведева Београду у октобру.

О размени се говорило дуги низ година. Предлагане су различите идеје о томе како вратити реликвију и изабрани су оптимални предмети за размену — слике Николаја Рериха, откривене 2017. године у Народном музеју у Београду, на истом месту где се у посебној просторији чува Мирослављево јеванђеље (још увек без 166. странице).

Најстарији српски рукопис

Чим добије страницу јеванђеља из Санкт Петербурга Србија ће у потпуности поседовати своју националну реликвију — први споменик ћирилице у историји српске писмености. Рукопис је писан на пергаменту високог квалитета, а велика слова су украшена позлатом. Највероватније се ретко користио на литургијама и одлично је очуван за тако стар документ.
 
Јеванђеље је писано за Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање, и потиче с краја 12. века, највероватније из претпоследње деценије (1180-1191). О томе сведоче и речи на последњој страници књиге (Ја, грешни Глигорије дијак… заставих златом ово јеванђеље великославном кнезу Мирославу, сину Завидину…).

Мирослав је био хумски кнез (северна Херцеговина) и рукопис је настао за потребе његове задужбине цркве Светог Петра на Лиму (савремена Црна Гора). Сматра се да је пренето на Свету Гору у време оснивања манастира Хиландар (око 1198. године) и налазило се тамо до краја 19. века.

Српски научници су за Мирослављево јеванђеље сазнали прилично касно, тек у другој половини 19. века. Руски епископ Порфирије Успенски (у руској науци познат по томе што је донео у Русију обимну колекцију древних рукописа и икона са Блиског Истока) посетио је Хиландар 1845-1846. Открио је књигу у манастирској библиотеци и био је очаран њеном лепотом. 166. страницу је донео у Санкт Петербург. Како кажу српски историчари, Порфирије заслужује признање јер је открио јединствени рукопис, а даривање страница је била уобичајена пракса за то време.

Током наредних 28 година о листу српског јеванђеља из 12. века је пуно писано, истицала се лепота његових украса. У јавности се, под именом „петроградски лист“, први пут у новијој историји појављује на археолошкој изложби у Кијеву 1874. године, где га је и фотографисао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, који је и читавом рукопису дао име Мирослављево јеванђеље.

Млади краљ Александар Обреновић је о Васкрсу 1896. године посетио Хиландар. Том приликом он је, желећи да отплати дугове манастира и тако га врати под српски суверенитет, богато даривао манастир, који је био у веома тешкој материјалној ситуацији, а Хиландарци су му, за узврат, поклонили своје највредније реликвије: Мирослављево јеванђеље и Оснивачку повељу манастира Хиландара, коју је издао Стефан Немања.
Књига је после убиства краља Александра Обрановића у мају 1903. нестала на 11 година. Пронађена је поново 1915.

Током Првог светског рата, пратила је српску војску до Албаније и Крфа, а затим се са војском вратила 1918. у Београд.
У бомбардовавњу 6. априла 1941. рукопис је избегао судбину више стотина средњовековних повеља, рукописних књига и инкунабула, скоро 50 хиљада комплета часописа и новина и око 350 хиљада књига, које су изгореле у до темеља сравњеној згради Народне библиотеке, а Немци су одмах по уласку у Београд почели да трагају за Мирослављевим јеванђељем и другим вредним реликвијама, али јеванђеље нису нашли до краја рата.
 
„Српско-руски“ средњовековни рукописи
 
Страница Мирослављевог јеванђеља вероватно је најпознатији, али не и једини пример српског средњовековног рукописа који се појавио (и сачуван је до данас) у Русији. Тако је у мају 2018. године руска Национална библиотека у Санкт Петербургу предала Српској академији наука и уметности дигитализоване документе из периода од 12. до 16. века. Како је објаснио директор Националне библиотеке у Русији, Александар Висли, ови рукописи су у Русију стигли „на природан начин за та времена“: путници су их куповали у манастирима или од трговаца.

Nlr.ru

„Купити или добити на поклон једну страницу се у то време практиковало јер књиге су биле веома скупе», рекао је Висли. Највероватније, управо се то догодило са Мирослављевим јеванђељем. Касније су многи јединствени документи пребачени у музеје или библиотеке.

„Међутим, у Русији је мало оних који могу да читају на старосрпском језику. Дакле, ти се рукописи и данас истражују“, додао је он. Захваљујући савременим технологијама, научници двеју земаља моћи ће да раде на томе без закључивања компликованих међународних споразума.

Рерихове слике: Неочекивани проналазак и сретан повратак

Народни музеј у Београду чува седам слика руског уметника Николаја Константиновича Рериха, које ће Србија предати Русији у замену за страницу Мирослављевог јеванђеља. Како појашњава ТАСС, у београдској колекцији су следећа дела: „Бургустан. Кавказ”(1913), „Звон” (1919, слика је позната и као „Благовест”), „Блажени посетиоци” (1923, позната и као „Свети гости”), „Берендеј. Село“ (1921, познато и као „Село Берендеја“), „Преподобни Сергије Радоњешки“ (1922, познато као „Младост преподобног Сергија“) и две скице костима за оперу „Сњегурочка“ (1921).

Н. Рерих. Преподобни Сергије Радоњешки

Од 1945. године се сматрало да су слике изгубљене, али 2017. откривене су у Народном музеју у Београду, отвореном после вишегодишњег реновирања. У главном граду Србије уметничка дела су остала после изложбе која је организована уочи Другог светског рата, а почетак рата је спречио њихов повратак у отаџбину. Још десет слика Рериха раније је пронађено у Загребу. Једну слику, како следи из писма самог сликара, он је поклонио Српском музеју. „Срце ми гори да поклоним једну моју слику овој ризници“, писао је српском краљу Александру I.

Н. Рерих. Берендеј. Село

Уметник и историчар Николај Рерих је познат не само у Русији, већ и широм света. Његова дела се чувају у многим музејима света. Он је од младих дана сликао у њему блиском историјском жанру. Бавио се археологијом, много је путовао по Русији, откривајући за себе и породицу лепоте своје домовине. Посебно су га занимали стари руски градови. На таквим путовањима настао је низ слика и скица посвећених културно-историјском наслеђу Русије, као и чланци у којима је аутор покренуо питање уметничке вредности старог руског иконописа и архитектуре.Током и после велике тибетске експедиције, настао је и други правац његовог сликарства – оријентални.
 
Рерих није само пренео на платно лепоту коју је видео, већ је и проучавао историју, културу, филозофију људи који су подигли овај или онај споменик. Упркос чињеници да су Рерихове слике изложене у галеријама широм света, српској публици је он недовољно познат. Слике које се предају Русији скоро да нису излагане у Београду. А за домаћег познаваоца оне су важан део културне баштине земље.

Scroll To Top