Скупштина Србије је у јануару ратификовала споразум према коме ће страница Мирослављевог јеванђеља, која се чува у Руској националној библиотеци, бити пренета из Санкт Петербурга у Београд, а слике Николаја Рериха ће вратити у Русију. У Министарству културе Србије речено је да је усвајање овог документа „један од кључних догађаја у културном животу земље“.
О спремности Москве да врати Београду српску реликвију сазнало се пре годину дана, током заједничке конференције за штампу лидера Русије и Србије, Владимира Путина и Александра Вучића. Коначни споразум потписан је током посете тадашњег премијера Дмитрија Медведева Београду у октобру.
О размени се говорило дуги низ година. Предлагане су различите идеје о томе како вратити реликвију и изабрани су оптимални предмети за размену — слике Николаја Рериха, откривене 2017. године у Народном музеју у Београду, на истом месту где се у посебној просторији чува Мирослављево јеванђеље (још увек без 166. странице).
Најстарији српски рукопис
Чим добије страницу јеванђеља из Санкт Петербурга Србија ће у потпуности поседовати своју националну реликвију — први споменик ћирилице у историји српске писмености. Рукопис је писан на пергаменту високог квалитета, а велика слова су украшена позлатом. Највероватније се ретко користио на литургијама и одлично је очуван за тако стар документ.
Јеванђеље је писано за Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање, и потиче с краја 12. века, највероватније из претпоследње деценије (1180-1191). О томе сведоче и речи на последњој страници књиге (Ја, грешни Глигорије дијак… заставих златом ово јеванђеље великославном кнезу Мирославу, сину Завидину…).
Мирослав је био хумски кнез (северна Херцеговина) и рукопис је настао за потребе његове задужбине цркве Светог Петра на Лиму (савремена Црна Гора). Сматра се да је пренето на Свету Гору у време оснивања манастира Хиландар (око 1198. године) и налазило се тамо до краја 19. века.
Српски научници су за Мирослављево јеванђеље сазнали прилично касно, тек у другој половини 19. века. Руски епископ Порфирије Успенски (у руској науци познат по томе што је донео у Русију обимну колекцију древних рукописа и икона са Блиског Истока) посетио је Хиландар 1845-1846. Открио је књигу у манастирској библиотеци и био је очаран њеном лепотом. 166. страницу је донео у Санкт Петербург. Како кажу српски историчари, Порфирије заслужује признање јер је открио јединствени рукопис, а даривање страница је била уобичајена пракса за то време.
Током наредних 28 година о листу српског јеванђеља из 12. века је пуно писано, истицала се лепота његових украса. У јавности се, под именом „петроградски лист“, први пут у новијој историји појављује на археолошкој изложби у Кијеву 1874. године, где га је и фотографисао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, који је и читавом рукопису дао име Мирослављево јеванђеље.
Млади краљ Александар Обреновић је о Васкрсу 1896. године посетио Хиландар. Том приликом он је, желећи да отплати дугове манастира и тако га врати под српски суверенитет, богато даривао манастир, који је био у веома тешкој материјалној ситуацији, а Хиландарци су му, за узврат, поклонили своје највредније реликвије: Мирослављево јеванђеље и Оснивачку повељу манастира Хиландара, коју је издао Стефан Немања.
Књига је после убиства краља Александра Обрановића у мају 1903. нестала на 11 година. Пронађена је поново 1915.
Током Првог светског рата, пратила је српску војску до Албаније и Крфа, а затим се са војском вратила 1918. у Београд.
У бомбардовавњу 6. априла 1941. рукопис је избегао судбину више стотина средњовековних повеља, рукописних књига и инкунабула, скоро 50 хиљада комплета часописа и новина и око 350 хиљада књига, које су изгореле у до темеља сравњеној згради Народне библиотеке, а Немци су одмах по уласку у Београд почели да трагају за Мирослављевим јеванђељем и другим вредним реликвијама, али јеванђеље нису нашли до краја рата.
„Српско-руски“ средњовековни рукописи
Страница Мирослављевог јеванђеља вероватно је најпознатији, али не и једини пример српског средњовековног рукописа који се појавио (и сачуван је до данас) у Русији. Тако је у мају 2018. године руска Национална библиотека у Санкт Петербургу предала Српској академији наука и уметности дигитализоване документе из периода од 12. до 16. века. Како је објаснио директор Националне библиотеке у Русији, Александар Висли, ови рукописи су у Русију стигли „на природан начин за та времена“: путници су их куповали у манастирима или од трговаца.
„Купити или добити на поклон једну страницу се у то време практиковало јер књиге су биле веома скупе», рекао је Висли. Највероватније, управо се то догодило са Мирослављевим јеванђељем. Касније су многи јединствени документи пребачени у музеје или библиотеке.
„Међутим, у Русији је мало оних који могу да читају на старосрпском језику. Дакле, ти се рукописи и данас истражују“, додао је он. Захваљујући савременим технологијама, научници двеју земаља моћи ће да раде на томе без закључивања компликованих међународних споразума.
Рерихове слике: Неочекивани проналазак и сретан повратак
Народни музеј у Београду чува седам слика руског уметника Николаја Константиновича Рериха, које ће Србија предати Русији у замену за страницу Мирослављевог јеванђеља. Како појашњава ТАСС, у београдској колекцији су следећа дела: „Бургустан. Кавказ”(1913), „Звон” (1919, слика је позната и као „Благовест”), „Блажени посетиоци” (1923, позната и као „Свети гости”), „Берендеј. Село“ (1921, познато и као „Село Берендеја“), „Преподобни Сергије Радоњешки“ (1922, познато као „Младост преподобног Сергија“) и две скице костима за оперу „Сњегурочка“ (1921).
Од 1945. године се сматрало да су слике изгубљене, али 2017. откривене су у Народном музеју у Београду, отвореном после вишегодишњег реновирања. У главном граду Србије уметничка дела су остала после изложбе која је организована уочи Другог светског рата, а почетак рата је спречио њихов повратак у отаџбину. Још десет слика Рериха раније је пронађено у Загребу. Једну слику, како следи из писма самог сликара, он је поклонио Српском музеју. „Срце ми гори да поклоним једну моју слику овој ризници“, писао је српском краљу Александру I.
Уметник и историчар Николај Рерих је познат не само у Русији, већ и широм света. Његова дела се чувају у многим музејима света. Он је од младих дана сликао у њему блиском историјском жанру. Бавио се археологијом, много је путовао по Русији, откривајући за себе и породицу лепоте своје домовине. Посебно су га занимали стари руски градови. На таквим путовањима настао је низ слика и скица посвећених културно-историјском наслеђу Русије, као и чланци у којима је аутор покренуо питање уметничке вредности старог руског иконописа и архитектуре.Током и после велике тибетске експедиције, настао је и други правац његовог сликарства – оријентални.
Рерих није само пренео на платно лепоту коју је видео, већ је и проучавао историју, културу, филозофију људи који су подигли овај или онај споменик. Упркос чињеници да су Рерихове слике изложене у галеријама широм света, српској публици је он недовољно познат. Слике које се предају Русији скоро да нису излагане у Београду. А за домаћег познаваоца оне су важан део културне баштине земље.
