Now Reading
Са вером у срцу, надом у души и љубављу према братској Русији: Србин кренуо пешице за Москву, код Путина!

Са вером у срцу, надом у души и љубављу према братској Русији: Србин кренуо пешице за Москву, код Путина!

Катарина Лане

— Ево га! Кочи! – вичем ја пошто сам угледала старијег човека на путу, савијеног под теретом ранца са српском заставом и Путиновим портретом. 

На Ибарској магистрали практично немаш где да се зауставиш. Остављамо ауто на путу и идемо ка чувеном Србину који је пешице кренуо у Москву на Дан Победе. 

Гледам око себе: нема где да се пређе друм. Тик крај мене на великој брзини пролазе камиони а ветар му умало односи беретку. Страшно…

Сачекам погодан тренутак и претрчавам друм да се поздравим са Милованом Милутиновићем. Он замишљено корача и не примећује ме. 

Гледам га на тренутак. Никада у животу не бисте помислили да овај снажни и младолики човек има 72 године! На раменима му је ранац прекривен српском заставом, а на њему је залепљен пластични плакат са Путиновим ликом. На грудима му виси метална чутура такође са фотографијом руског председника. Милован израња из својих мисли и смешка ми се. 

— Здраво, Рускињо!

Грлимо се као стари пријатељи иако смо раније само једном разговарали преко телефона. Такви су Срби: доживљавају Русе као рођене. 

Једва налазимо место на путу где бисмо попричали. Милован скида ранац и даје ми чутуру. 

— Тешка је око три килограма, стеже ми крвне судове на врату, умара ме, – објашњава Милован. У чутури је шљивовица стара 50 година – поклон Путину. 

— Путина је нама православнима Бог послао. Он више од свих руских владара воли Србију. Желим да му стиснем руку и поклоним му се, ако ме, наравно, прими. 

— А ако вас не прими?

— Ех, Катарина… Један велики човек је једном рекао, ако се бојиш да нећеш постићи свој циљ, ако не верујеш, ништа нећеш ни урадити! Ја верујем да ће ме примити. Да ли ти у мене верујеш? 

— Верујем, — одговарам ја и с поштовањем гледам Милована. 

Милован Милутиновић није само пензионер. У родном Ужицу га зову супермен. Он вуче камионе, диже тегове од 100 и 200 килограма. До Лондона је 2012. дошао пешке и поставио два светска рекорда. 

— Нису хтели да ми признају, јер сам Србин. Али толико је било новинара да су морали. Истина, награду нисам добио, — говори Милан. 

Он сада жели да постигне трећи рекорд. До Москве треба да стигне 9. маја када ће руски народ славити 75. годишњицу Велике Победе. 

— Имам огромну инспирацију поћи братском руском народу на прославу 75. годишњице победе над фашизмом. Сада многи скептици и Запад негирају да је та победа постојала и не знају шта је Русија за њу жртвовала, — говори српски путник. 

Од Ужица до Москве има 2 милиона 460 хиљада корака. Али циљ овог дугог пута је не само да види Русију и Путина. У српским медијима за сваки корак Милована скупљају новац на операцију једног дечака. 

— Он има три године а не може да хода. Мајка му скупља малине и носи га на леђима. Ето, испада да му ја својим ногама скупљам новац за ноге. А када га оперишу он ће доћи и рећи ће ми: „Хвала, Миловане, ја сада могу да ходам“. За мене ће то бити награда већа од пријема код Путина, — говори Милован. 

Крај нас пролазе аутомобили, људи се заустављају да сликају Милована, бодре га лепим речима. Из пекаре иду два радника који поправљају оближњу цркву. 

— Уз Божју помоћ, брате наш српски. Чувај се, срећан ти пут и поздрави Русију! – кажу нашем пешаку, који је ових дана постао национални херој. 

Милован ми показује најосновније ствари које носи у ранцу: доњи веш, чарапе, мајице, све  чисто.

— Целе ноћи сам прао у хотелу. Имам резервне патике. Имам кишни мантил у случају кише, капуљачу и костим супермена. Обући ћу га ако ми успе да наступим на спортском такмичењу, — каже Милован. 

Он носи и флашу свете воде. Никада не пије последњи гутљај, већ наточи још. Тако ће чак и једна преостала молекула осветити свежу воду.  

Са стране је везао кесицу са кифлицама. Срце ми се стегло. 

— Кифлице сам јутрос купио. И сви ми путем дају храну, новац, воду. Не брини, Катарина, неће ми ништа бити! А зар ће ме људи у Русији оставити на цедилу? – смеје се он, а ја почињем све више да се бринем за њега. 

— Такви сте ви Руси, емоционални, саосећајни, у несрећи нећете оставити човека, — говори Милован. 

Јавља му се нека жена и моли га да узме теглу меда за Путина. 

Милован говори да га у породици не схватају. Жена и ћерке се скептично односе према његовим идејама. 

— Зато, Катарина, амо ме заволи нека Рускиња и ако може да подели са мном живот који живим, ја се нећу супротстављати новим осећањима. Ја сам тако и постао ово што јесам: имам 72 године а тек почињем да живим! – смеје се храбри Србин. 

Његов стил живота није лак: умерена храна, ни алкохол, ни цигарете, дуги исцрпљујући бодибилдинг и карате тренинзи (Милован је носилац црног појаса). Смркло се док смо причали а чека га дуг пут. 

Милован је скупио ствари, подигао ранац на леђа, наместио постер са Путином, обесио чутуру око врата. 

— Овако се кали српски карактер, — намигује ми он. Грлимо се, трипут се љубимо и Милован одлази. 

Враћамо се кући у тишини. Милована чека пут кроз Мађарску и Пољску. Не знамо како ће тамо дочекати српског путника који иде код Путина. Све време покушавам да одбацим тешке мисли, присећајући се Милованових речи: „Главно је веровати!“.

Scroll To Top