Дан посете Србији министра спољних послова Русије почео је досадном кишицом. Што кажу Срби – купусицом, јер од такве кише добро расте купус. Али и то је боље од провале облака какву памтимо приликом посете Лаврова Београду 2018.
Полиција је стајала под купусицом.
„Сачекајте, проћи ћете кроз минут“, зауставио нас је високи полицајац на прилазу Председништву Србије.
Из Председништва је изашао задовољни Милорад Додик, члан Председништва БиХ, сео у аутомобил са тамним стаклима и отишао. Он се управо састао са председником Србије Александром Вучићем. Вероватно су се консултовали ко ће шта да каже Лаврову.
Ја брзо прегледам вести.
„Додик: Наша је будућност у интеграцији са Србијом и нико нам не сме забранити да размишљамо о томе“, „Додик: У свакој општини РС постоји бар један пројекат који финансира Србија“, „Додик: БиХ је неуспели експеримент“, „Вучић: Српска и Србија чувају једна другој леђа“.
Занимљиве изјаве уочи свега што следи, размишљам ја.
18. јуна у Београд је допутовао Лавров, 21. јуна у Србији су парламентарни избори, затим сусрет Вучића са специјалним представником ЕУ Мирославом Лајчаком и руским председником Владимиром Путином, а 27. он лети у САД на сусрет са лидером косовских сепаратиста Хашимом Тачијем, где ће се, по свему судећи, сећи косовски Гордијев чвор.
Новинаре који су лењо пушили на председничком балкону су изненада позвали да сликају моменат сусрета Александра Вучића и Сергеја Лаврова, који су већ седели у удобним фотељама, смешкали се и разговарали.
Крај нас су стали амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко и министар спољних послова Србије Ивица Дачић са осмехом од ува до ува, као неки слављеник. Нешто раније на аеродрому Дачић је од Лаврова добио на поклон микрофон са изгравираним именом, и можда је српски министар већ размишљао коју ће песму увече отпевати руским пријатељима.
Разговор се одвијао иза затворених врата и трајао више од сат времена, што је већ реметило распоред планираних сусрета.
Врата су се напокон отворила и први је у салу ушао Александар Боцан-Харченко са строгим изразом лица и Марија Захарова са маском, па је зато било тешко било шта рећи о њеном изразу.
Кажу да се по детаљима гардеробе политичара и дипломата могу прочитати неке поруке. Да ли се сећате чувених брошева Медлин Олбрајт? А ја сам бацила поглед на ципеле Марије Захарове. Фине лакиране ципелице на високим потпетицама, али ходала је као на гусеницама тенка. Сваки њен корак се забијао у паркет.
Затим су се појавили Сергеј Лавров и Александар Вучић. Срце ми се стегло: српски председник је изгледао као да га је прегазио багер.
Вучић као да није изговарао речи, већ испуштао тешко камење. А рекао је следеће:
„Забринуло ме је то како је Лавров оценио косовско питање. Нећу никога да доводим у заблуду, али чека нас веома тежак период, можда најтежи од тренутка проглашења независности Косова.“
Преседник је истакао да ће Србија рећи одлучно „не“ ако јој предложе да призна независност Косова у замену за чланство у ЕУ.
Лавров је био миран и сталожен. Он је обећао Србији руску подршку и подсетио да решење косовског питања мора бити у оквирима резолуције 1244.
„Са председником смо детаљно разговарали о главним тачкама наших билатералних односа и задовољни смо нашим богатим дијалогом. Јединствени смо у очувању историјске истине. Приметили смо избалансирану линију Србије у односима са свим партнерима. Размењивали смо мишљења о питању Косова. Русија полази од чињенице да Европска унија мора да испуњава раније донете одлуке, укључујући успостављање Заједнице српских општина на Косову. Руска позиција се није променила: подржаћемо било које кораке који помажу да се дође до решења у интересу Србије. Подсећам вас да је резолуцијом 1244 на инсистирање Русије обезбеђен територијални интегритет Србије. Наглашавам да ће Русија прихватити само ону одлуку која ће одговарати самој Србији. Јединствени смо у супротстављању ревизији Дејтонског споразума и другим догађајима који су се догодили на Балкану након Другог светског рата. И бранићемо оне одлуке које неће угрозити интересе Србије“, нагласио је Сергеј Лавров.
Занимљиво је да се Лавров сетио и Дејтона, помислила сам ја. Јер управо је тако настала Република Српска у саставу БиХ о чијој су судбини данас разговарали Милорад Додик и Александар Вучић.
Фотоапарати су поново почели да шкљоцају, министар и председник су се руковали и Лавров је наставио са Дачићем, колегом и пријатељем, како га он зове, у Министарство спољних послова Србије.
У међувремено се подигло сунце и настао је прави летњи пакао. „Вруће“ је било и у штампи. Сви су почели да нагађају шта је Лавров могао да каже да би се Вучић тако забринуо.
Опозициони медији су се брже — боље „досетили“ да Вучић мора да се повуче са председничке функције, јер „издао је Косово“.
А можда им се подигла температура! Јер опозиција и даље протестује, а корона вирус нигде није отишао. Ево и испред Скупштине стоји велико жуто паче које треба да подсети западне спонзоре да српска опозиција још постоји.
У МСП-у је било, напротив, хладно. Али шеф српске дипломатије је брзо загрејао атмосферу, рекавши:
„Сергеј Лавров и Владимир Путин су наша главна нада у питању заштите наших националних интереса. Русија увек може да рачуна на Србију, ми разумемо и делимо руске ставове. Ово је сусрет пријатеља и радује нас што наши односи никада нису били на тако високом нивоу као сада.“
Ивица Дачић је истакао да ће Србија сама бирати своје пријатеље и одлучивати с ким ће да гради стратешке односе, без обзира на све примедбе европских партнера.
Ивица Дачић је поклонио „брату Сергеју“ гитару израђену од дрвета које је израсло у Србији. Он је са задовољством уручио инструмент Лаврову, а Лавров је још једном показао микрофон који је поклонио Дачићу у кутији на којој пише „Руски дом“.
Дачић је поносно окретао микрофон у рукама.
„Мораћемо да организујемо соло наступ у Руском дому“, рекао је он.
У међувремену, Марија Захарова је на својој Фејсбук страници написала: „Дачић је поклонио Лаврову гитару да свира. Лавров је поклонио Дачићу микрофон да пева. А онима који плешу нико ништа није поклонио“. Захарова је, иначе, позната по својим плесним тачкама.
Новинаре је и даље мучило питање о чему су то разговарали руски министар и српски председник. Али Лавров је кратко одговорио: „Разменили смо мишљења и идеје из јавног простора. И ми делимо забринутост српског народа поводом неких од њих“.
И тачка.
Ко је у стању, разумеће.
Главна идеја која брине српски народ је, наравно, разграничење Косова, оно што српска опозиција тумачи као „предаја“, иако би прелазак севера Косова у границе Србије спасао тамошње становништво.
Али опозиција не мисли на то да после поделе Косова Србија може да добије и Републику Српску. И чини се да је Милорад Додик спреман на такав корак.
Лавров се затим састао са патријархом Србије Иринејем, који је љубазно и пун наде примио руског министра. Иринеј, као и председник Србије, доживљава тешка времена. Српска православна црква се шири ван територије Србије, а њена црногорска епархија је у опасности.
Сергеј Лавров је уверио Иринеја да Русија неће остати по страни. Патријарх је пажљиво слушао и чинило се да је био задовољан оним што чује.
Затим је руски министар посетио Гробље ослободилаца Београда.
Лавров и Дачић су положили венце и упутили се ка Споменику ослободиоцима, а затим се потписали у спомен-књизи.
Ивица Дачић је тако дуго писао да су се новинари уморили и почели да сликају Марију Захарову, која је руком придржавала лепршасту свилену хаљину да је не подигне ветар.
„Маша, да ли можете да се сликате са читаоцима новина? Тачније, да ли они могу да се сликају са вама“, збунила се преводилац.
Захарова је скинула маску с лица и позирала фоторепортерима.
Лавров је делио потписе редакцији новина које су га интервјуисале и кинуо.
„Наздравље“, помислила сам ја и приметила да овог пута крај споменика руског министра нису чекала деца са цвећем, ни баке са заставицама.
Београд се мучио у пакленој гужви. „Вруће“ ће сада бити и терористима: током посете Лаврова Србија и Русија су потписале споразум о заједничкој антитерористичкој борби. А међународни тероризам је веома активан: на истом том Косову Албанци организује кампове обуке за терористе Исламске државе и иду на Блиски исток да ратују и зарађују као гастарбајтери.
Музеј оружаних снага Србије и његова излоба „78 дана одбране“ посвећена НАТО бомбардовању Југославије 1999. је последње што је Лавров посетио у Београду.
НАТО операција се звала „Милосрдни анђео“. Заборавили су да додају „пали“, писала је Марија Захарова на Фејсбуку уз фотографију оборено америчког авиона. У музеју се може видети војна техника тих година, документи о жртвама, међу којима су и недужна мала деца. На пример, трогодишња Милица Ракић, која је убијена док је седела на ноши пре сна. Данас би Милица била студент, а можда би се већ и удала…
„Клањамо се жртвама овог злочина. Русија и Србија ће се борити против мешања у послове суверених држава, против незаконите примене силе, и заступати се за строго поштовање Повеље ОУН и међународног права“, написао је Сергеј Лавров у спомен-књизи.
„Борити се, поштовати, подржати и не предати се“, тако се укратко могу описати све поруке Русије које смо чули током посете шефа руске дипломатије Београду. Кући ће он понети српско вино, томпусе и гитару.
Дипломатски ансамбл Русије и Србије, у којем су улоге строго подељене, био је тог дана уигран до танчина.
Сада следи оно главно: финална арија!
Фото: Дмитриj Лане
