Патријарх српски Порфирије наступио је 6. јула ове године у несвакидашњој улози: као гост и, у одређеном смислу, као ди-џеј Радија Београд 202, који је прославио 53 године постојања. Била је то прва радио-станица у социјалистичкој Југославији посвећена искључиво рок музици.   

Зато је и логично што је Патријарх, одлучивши да честита рођендан омиљеном радију, био замољен да наведе десет рок песама које највише воли и открије зашто су оне за њега тако важне. Напоменућу одмах да је Патријарх српски, упркос строгом изгледу старозаветног пророка, веома модерна личност, која покушава да одговори изазовима епохе. Он има налоге на свим друштвеним мрежама, а понекад чак и лично комуницира са пратиоцима. Не крије да га је хришћанству у великој мери приближила рок музика. Господин Порфирије је чак лично благословио учешће на Евровизији веома комплексне и загонетне певачице Констракте.   

Након радио дебија посвећеном рок музици Срби су на друштвеним мрежама почели да називају Порфирија „Млади патријарх“, алудирајући на познату ТВ серију Паола Сорентина. И нека, Његова Светост има само шездесет година, а за поглавара једне православне цркве то су заиста зелене године. Његов претходник партијарх Иринеј је, рецимо, устоличен у осамдесетој години живота. Слика постаје још јаснија ако погледамо године рођења. Иринеј је рођен 1930. године и последње године Другог светског рата је чак стигао да помаже партизанима. Док је његов претходник, патријарх Павле, рођен 1914. године, када је почео Први светски рат. А Патријарх Порфирије, наш савременик, одрастао је на југословенском панку и новом таласу, али имао је и има поштовања и за класични рок…  

Покушаћемо да у овом чланку направио преглед песама које Његова Светост воли да слуша. Трудићемо се да не будемо, како кажу, већи католици од самог папе, да се не чудимо и да не негодујемо: па како један такав човек може да слуша такве ствари (Лед Цепелин, на пример)?! Кад већ слуша, значи да налази у томе нешто што ми нисмо кадри да нађемо.    

Иначе, аутору ових редака се задњих година дешавало да сретне многе младе људе, чистих и празних очију, попут јунског неба без облака, искрено уверених да је читав тај рок ђаволова работа. У годинама моје младости, таква изјава није могла да изазове другу реакцију сем неке снисходљиве нежности. Сада је, нажалост, у одређеним круговима то својеврстан мејнстрим. Стога бих од самог почетка желео да изнесем свој став о хришћанству и рок музици. А он се састоји у томе да Господ често не ставља Своју поруку у уста највећих верника и побожних људи, већ у уста најталентованијих, односно оних које ће највероватније чути. Чак и ако ти људи нису потпуно хришћани, као, рецимо, Боб Дилан, или нису нимало хришћани као Џими Пејџ. И један и други су међутим на врху плејлисте Патријарха Порфирија.   

Довољно је сетити се колико је мојих вршњака и људи нешто старијих од мене поверовало у Бога и дошло у цркву захваљујући песмама „Город“ и „Серебру Господа моего“ Гребеншчикова. И како је тај човек изванредно баратао са националним мелосом у „Руском албуму“. Чињеница да је Гребеншчиков данас православац, а већ сутра будиста (и уопште, човек сумњивог морала) не може да обезвреди неке његове песме и чак читаве албуме који су били тако важни за духовни развој деце Перестројке. Тим пре што није он написао песму Город.   

Након овог важног запажања вратимо се музичкој листи Патријарха Порфирија. Његову Светост су замолили да наведе десет омиљених песама – а он је навео дванаест. И само су два извођача имала срећу да буду заступљена са неколико песама — то су Зоран Костић звани Цане из Партибрејкерса и Леонард Коен.   

О Цанету ћемо нешто касније. Прво је апсолутно непходно да кажемо неколико речи о Коену. У избору музике сваке особе за коју је традиционалност важан појам овај изузетни Канађанин мора заузети почасно место. Стекавши традиционално јеврејско васпитање Коен је остао веран својој религији и свом народу (за разлику од Дилана који је окусио и хришћанство, и будизам и кабализам). Коен је био велики песник и мислилац, а не неки површни читалац. У песмама попут Who by Fire и Hallelujah има и тражење Бога и одрицање од Бога, али на крају је обавезно прихватање своје судбине и воље Божје. Његова Светост Порфирије је за своју плејлисту одабрао две Коенове песме: једну од његових првих хитова Famous Blue Raincoat коју је посветио преминулом новинару Вељи Павловићу и свима добро познату Dance Me to the End of Love. О овој другој песми Патријарх Порфирије с правом примећује:   

„Многи мисле да је то тек нека сентиментална балада о растанку двоје људи, о растанку неког пара. Међутим, Коенови стихови о плесу до краја љубави, деци која се нису родила, виолини у пламену – надахнути су страдањем у Холокаусту, у логорима смрти. Тада је била пракса, како каже Коен, да гудачки квартет састављен од логораша свира док њихове другове или рођаке стрељају или гуше у гасним коморама. Стога, ову песму доживљавам као својеврсну молитву за све оне који су пострадали у току Другог светског рата, али исто тако је доживљавам и као песму која је молитва за све оне који су пострадали у било којим ратовима и који нажалост страдају и данас. Она је напросто симболика која се тиче сваког, усуђујем се да кажем, добронамерног човека, сваког човека којем је мио живот, који разуме да је живот дар од Бога, који разуме да дар живота није посед свакога од нас појединачно, него је дар пре свега задатак и да нам је живот дат да га искупимо, дат нам је као време које треба да испунимо врлином, лепотом. Љубављу, у крајњој линији.

Овде ћемо дати себи слободу да не поставимо линк на песму о којој је говорила Његова Светост. А разлог је у томе што постсовјетски човек није у стању да адекватно доживи ту песму због упадљиве сличности са хитом Софије Ротару „Лаванда” (композитор В. Матецки). Веома је тешко да, када крену први тактови Коенове песме, не запевамо на руском „Лаванда, горная лаванда“, што, наравно, квари читав доживљај и због чега се губи смисао. Зато нашем постовјетском читаоцу саветујемо да чује насловну песму последњег албума Леонарда Коена, његов опроштај и резимирање живота пуног страсти — You Want it Darker. Поред тога што је ова песма невероватно лепа и јака, она је и пример придржавања традиције: речи које се понављају у рефрену „Hineni, Hineni, спреман сам, Господе“ Аврам упућује Богу када је овај од њега тражио да жртвује сина Исака; речи у другој строфи Magnified, Sanctified, be thy Holy Namе (Нека се узвиси и свети Име Твоје) су буквалан превод Кадиша — молитве којом се велича и слави Бог; трећу строфу пак пева кантор Монтреалске синагоге коју посећује већ четврта генерација фамилије Коен. Ни један поп или рок извођач који је певао или пева на енглеском језику још није био тако близу Богу као Леонард Коен у овој песми.  

Али Патријарх Порфирије не почиње своју листу музичких нумера Коеновом песмом, већ групом Лед Цепелин. Што се, наравно, многима није допало.  

Претходно ћемо неупућенима објаснити неке ствари: три кита класичног хард рока – Deep Purple, Black Sabbath, Led Zeppelin — имала су различите ставове према хришћанству и религији уопште. Дип Парпл се у свом класничном периоду уздржавао од било каквих алузија на религију и мистицизам, позиционирајући се као чисто материјалистичка група (то је и један од главних разлога зашто је романтичар Ричи Блекмор напустио бенд). Блек Сабат се поигравао јефтиним хорор филмовима и мистицизмом, да би се сада један од оснивача бенда, Тони Ајоми, као побожни католик кајао, тврдећи да је „све то била шала и глупирање“. Што га не спречава да изводи старе песме јер нешто ипак мора да се једе. И само је лидер Лед Цепелина Џими Пејџ био и остао мистик, штавише мистик антихришћанске природе, следбеник Алистера Кроулија. Седамдесетих година је потрошио цело богатство купујући личне ствари и папире човек који је себе називао „Звер 666“. Пејџ се, иначе, као и сви следбеници Кроулија, вређа кад му кажу да је сатаниста. Телемизам, наводно, није величање ђавола, већ подразумева одсуство слободе, док Телема, напротив, подразумева апсолутну слободу. Али све су то детаљи. Чињеница је да је Џими Пејџ са својим стваралаштвом невероватно далек од хришћанства.  

Овде је, наравно, важно и коју је песму изабрао Патријарх српски, а изабрао је Immigrant Song, песму Викинга који крећу у освајање Новог света, крећу да пљачкају, убијају, пале и уништавају. Али Његова Светост је пронашла други смисао:  

„Стихови: ‘Настављамо да снажно замахујемо веслима, наш једини циљ је стићи обале Запада’ – те речи су безмало пророчке. Истина, 1970. године Плант и Лед Цепелин певају о Нордијцима који беже од несреће, рата и разних других тешкоћа, али то само потврђује да смо пред апсурдом и страхотама страдања једнаки – и северњаци и јужњаци, и Швеђани и Суданци. Видимо и на улицама Београда да велике сеобе, велике миграције, не престају. Многи људи пролазе и кроз нашу земљу идући ка Западу. Низ тема за размишљање доноси ова песма емиграната и на неки начин нас опомиње. То је, у ствари, вапај, јецај или боље рећи крик Роберта Планта који је, као што видимо, и данас и те како актуелан.

Поводом вапаја, изјава је на месту. Крик Роберта Планта је заиста изванредан, незабораван, хтоничан и исконски.  

После Лед Цепелина и Коена на ред долази српска група Смак са песмом „Шумадијски блуз“. Овде је у извесном смислу ситуација као са енглеским рок класицима. Постоје три велика југословенска бенда прогресивног рока који су се у својој виртуозности подигли на исти ниво као најбољи западни бендови, али нису изгубили везу са народном традицијом. То су босанско Бијело дугме, српски Смак и македонски Леб и Сол. Његова Светост је свакако морала да назове један од ових бендова. Или можда два. Или можда сва три. Неки су се чак и „кладили“ кога ће Патријарх изабрати. Посрећило се групи Смак. Без обзира на то што је вођа ове групе Радомир Михајловић Точак исти такав мистик и езотеричар као Џими Пејџ, те је у стиховима помешао све могуће мистичне токове: хришћанске, исламске, паганске (он је чак издао албум са енокијанско-манихејским називом „Егрегор“). Горан Бреговић није ништа бољи са стихом „Христ је био копиле и јад“ због чега је имао проблеме са властима социјалистичке Југославије, јер те су власти желеле научни атеизам а не антирелигиозни вандализам.   

Али и овде је, поново кажем, важан избор песме. Песма групе Смак коју је Патријарх изабрао је тематски директан наставак претходне нумере: опет о емигранту, али сада имамо тужну песму. Лирски јунак у неназваној земљи (највероватније у САД) пати због тога што је цео тај свет за њега туђ. Људи су добри али туђи, небо је лепо али туђе.  Док њему треба жута дуња, зелен гај и свој стари завичај. Онда му прилази локални клошар и каже: „Странче, добро вече! Имаш лепа кола. Сигурно си срећан ти.“ А јунак плаче и узвраћа: „Дајем је за твој један дан“. Он би да се мења, да буде сиромашан али у својој земљи. „А онда поче блуз, моја Шумадија пева о срећи.“

„То је песма коју сам радо слушао и у најранијој младости, али и једна од оних коју слушам понекад кроз све дане свога живота. Нарочито, можда звучи парадоксално, онда када се не осећам добро, када имам неки проблем, када се налазим у неком ћорсокаку и безизлазу, и када напросто не налазим у себи потенцијала да се ишчупам из тих лавирината. И наравно, као хришћанин знам да постоје различите духовне методе које треба примењивати како би се човек подигао када пада али, можда парадоксално, ја то не могу да објасним, кад год бих улазио у безизлазе и кад бих слушао упорно ову песму лагано бих се подизао; звуци те музике заиста ме изводе, да тако кажем, на зелену грану. Зато предлажем да послушамо пет минута групе Смак.

Наравно да ћемо послушати. И погледати, јер песма има диван спот, први такве врсте у југословенском року, и сниман је у Америци.  

Затим Патријарх Порфирије прелази на Боба Дилана и његову класичну песму Knockin on Heaven’s Door. Дилана, наравно, сви знају, јер он је ипак добитник Нобелове награде.  И песму су сви чули, ако не у оригиналу онда у извођењу других људи. Али за нас је занимљиво то да је Његова Светост први пут чула ову песму у Пекинпоовом филму „Пет Гарет и Били Кид“.  

Ова песма буди сећање на многе сате које сам, нарочито као студент, проводио у Кинотеци у Косовској улици у Београду, а свима нам пружа прилику да чујемо и стихове и музику, али и да одамо почаст Нобеловцу Бобу Дилану, који је у суштини поетски заступник наше генерације, тачније моје генерације и њеног сензибилитета. Али, ово је песма за коју мислим да нема рок трајања.

Морам додати да је мојој генерацији ту песму заувек покварио Ексл Роуз, који је уместо опроштајне песме једног племенитог лопова на самрти отпевао веселу химну хедонизму осамдесетих. И управо ми окрутна прича Сема Пекинпоа помаже да доживим Диланову песму онако како је замишљена.  

А после Дилана Његова Светост нас позива да слушамо Булата Окуџаву, односно „Молитву Франсоа Вијона“. Песма, наравно, нема благе везе са Франсоа Вијоном: Окуџава је једноставно преварио совјетску цензуру. Ово је, можда, једино музичко дело на Патријарховој листи за које са тачке гледишта савременог руског поимања „духовности“ не постоје никакве дилеме. А по мишљењу српског политиколога и културолога Николе Танасића, ово је велика песма кад је изводи било ко сем Окуџаве. За Господина Порфирија је и ова песма повезана са филмом, јер ју је први пут чуо у делу „нашег великог редитеља Душана Макавејева“. И када је аутор ових редака то чуо, није му остало ништа друго него да задрхти… 

Ствар је у томе што се Макавејев, анархиста и постмодерниста, није гнушао да на све могуће начине шокира „поштовану публику“. У поређењу са овим Србином (а по оцу Русом) чувени Ларс фон Трир је само мало дете. 

Патријарх се сетио филма који је требао да буде насловљен „Мистерије оргазма“ (или на енглеском — WR: Mysteries of the Orgasm), али је због цензуре преименован у „Мистерије организма“. Иницијали WR упућују на главног протагонисту, психолога и сексолога Вилхелма Рајха, о коме нећемо овде детаљно писати. Напоменућемо само да је избачен из Комунистичке партије Немачке, да је затим побегао од фашиста, да би умро у америчком затвору. Односно, прогонили су га и комунисти, и фашисти и капиталисти, што га већ чини привлачном фигуром за све анархисте. Рајх је проповедао и слободну љубав. Филм Душана Макавејева има два слоја: чисто биографски и уметнички и приповеда о једној Београђанки која је присталица Рајхових идеја. Убија је заљубљени у њу совјетски шампион у уметничком клизању. Одсеца јој главу клизаљкама, а затим плаче певајући Окуџавину песму. И немогуће је схватити да ли се Макавејев на тај начин руга руском, совјетском човеку или не. Јер он је постмодерниста, и увек неког исмева (притом остаје крајње озбиљан). 

Затим се набрајају неке песме које су јако важне за Господина Порфирија, али мало вероватно да ће бити занимљиве за већину читалаца илити слушалаца. На пример, „Загреб и ја се волимо тајно“ хрватског шансонијера (а српског порекла) Арсена Дедића о прелепом граду у коме је Његова Светост десет година столовала као митрополит.  

Ту је и песма „Етида“ још једног бенда из 70-их, Корни групе, коју Његова Светост назива симфо-рок групом у стилу Yes и Emerson, Lake and Palmer, иако песма коју је одабрао више подсећа на групу Цветы (Цвеће) Стаса Намина. Композиција It’s 5 O’Clock грчке супергрупе Aphrodite’s Child у којој је певао Демис Русос, а музику написао Вангелис. Што је очекивано, јер кад смо се већ сетили руске браће, треба се сетити и грчке… 

Тако је на листи остало места за још само три песме и све три су београдски пост-панк и нови талас: Идоли и Партибрејкерси. Ако је нешто на овој листи било апсолутно очекивано, онда је то албум Идола из 1982 „Одбрана и последњи дани“. Београдске вандале и естете је за снимање овог албума инспирисао истоимени роман емигранта Борислава Пекића. Идоли су желели да сниме концептуални албум о одласку младића у манастир, о томе како се прашта са њему познатим светом и о свим питањима које га муче док се не замонаши. Али оно што је било изводљиво у књижевности социјалистичке Југославије, било је неприхватљиво у рок музици (сетимо се Бреговића и ружних речи о Христу). Стога је песма која се првобитно звала „Монаси“ постала позната као „Моја си“. Али без обзира на читаву ту камуфлажу, албум је пун православног симболизма и мистицизма.  

„Рекао бих да нека уметничка дела, било да су ликовна, музичка, сценска или је у питању нека књига, чим се појаве – није им потребно да прође одређени временски период па да буду препозната као вредна и као велика, него одмах буду изузетна. Чак у неким случајевима буду и преломна јер, и без да је то био циљ, износе на светло дана јасне или можда латентне, скривене тежње и процесе који се јављају у култури уопште. Али не само у култури по себи, него и у друштву у целини. Такав је засигурно албум Идола ‘Одбрана и последњи дани’. У стиховима на овом албуму први пут се у једној песми у популарној српској музици појављује име Господње. Онда, на омоту тог албума имали смо полиставрион – што је заправо изглед једне свештеничке или архијерејске одежде. И наравно, чини ми се да је тада први пут била употребљена ћирилица на омоту плоче — и не само ћирилица, већ црквенословенски калиграфски вез.

Све је то тачно. Али морамо разумети да је за чланове групе, тада још врло младе момке, као и за загребачки Croatia Records који је издао албум, све ово кокетирање са православљем било пре свега шамар јавном укусу, тестирање савитљивости. И систем се савио. Упркос чињеници да су многи критичари уместо полиставриона видели кукасти крст (којег нема), цензура се није усудила да забрани албум. Плоча се као замршена и необична није баш добро продавала, али је кроз две године по оцени домаћих критичара уверено ушла у групу пет најбољих рок албума у Југославији. 

Тако дођосмо и до Цанета Костића, кога Патријарх назива „мој пријатељ и брат“. О Цанету је немогуће писати мирно и равнодушно. То је један од најталентованијих, али и најнеподношљивијих људи српске рок музике. Зоран Цане Костић је још осамдесетих одлучио да се не облачи и понаша као типичан панкер, већ као италијански мафијаш: вечите тамне наочаре, Versace кошуља, златна кајла, Zippo упаљач. Сада, у својим шездесетим годинама, изгледа као неки споредни лик у серији „Породица Сопрано“, и, опет кажем, понаша се у складу са тим. Широко је познат по кавгама са чак и њему најлојалнијим новинарима, и претварању сваког интервјуа у бујицу увреда. Чланови Цанетових Партибрејкерса су се стално мењали јер нико није могао да га поднесе дуже од два албума. У музичком плану то је живахна, енергична, мачо мешавина тешког R’n’B -а, пост-панка и рокабилија, а певало се углавном о девојкама, алкохолу и празном џепу. Али почетком деведесетих година Цане је почео да мења поглед на свет. На то је пре свега утицао распад Југославије и ратови који су уследили. Затим је сазнао да има рак штитне жлезде у касном стадијуму. Тако је Цане побегао из родног Београда, преселио се у тихи провинцијални Зрењанин и почео редовно да посећује манастир Ковиљ у којем је тада богослужио будући Патријарх Порфирије. Последњи музички пројекат Цанета је група под називом „Веронаукси“. Он свира са земунским средњошколцима који су показали интересовање и за музику и за Закон Божији. То је и даље иста она мушка, тестостеронска мешавина пост-панка и рокабилија, али сада се пева о помоћи бескућницима, болеснима и инвалидима. Нико не сумња да је Цане Костић нашао Бога и стари поштоваоци његовог стваралаштва су одушевљено прихватили нови пројекат.  

 Његова Светост је из огромног музичког наслеђа Цанета, поред „Веронаукса“, издвојила песму „Хоћу да знам“ из 1994. године. Ово је за Костића била права прекретница: када брутални мушкарац изненада схвата своју слабост и рањивост, али се не предаје. 

„Тамо где је срце — тамо сија сунце, тамо где је страх — тамо живи мрак“, пева Цане. „Хоћу да знам куда води овај пут мене и живот мој“.  

А ту је и рефрен чије је значење Патријарх Српски посебно истакао: „Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој!“

Цане, који је мој пријатељ и брат, у тој песми је чини ми се направио нешто што спада у најбоља остварења у нашем рокенролу и на пољу рок музике“ — констатује Господин Порфирије. 

Почетна намера нам није била да извлачимо далекосежне закључке из Патријархове плејлисте и да анализирамо његове музичке склоности. Али, с друге стране, читалац, који је савладао тако дугачак текст, има право да захтева неку врсту закључка.  

Какву музику воли Његова Светост? Углавном, лагану, лепу и тужну, ако то нису Идоли и Цане Костић. Шта овај музички избор говори о људским особинама Патријарха српског? Рецимо то да је Порфирије био и остао човек који посматра свет широм отворених очију, не одбацује сместа ниједан музички жанр и ниједног извођача. Који је у стању да и песму кроулијанца Пејџа и филм непристојног Макавејева доживљава као Божју промисао. Речју, неко ко је много тога чуо и видео, у души млад и веома симпатичан човек.