Критика на рачун руководства Србије и оптужбе да се оно држи курса који ће одвести земљу у НАТО нису ништа друго до покушаји опозиције да раздрма предизборна расположења. Такво је мишљење у чланку објављеном на порталу „Регнум“ исказала професор МГИМО Јелена Пономарјова.

Чланак познатог руског експерта је својеврсни одговор Млађану Ђорђевићу, саветнику бившег председника Србије Бориса Тадића, који је у свом есеју написао да садашњи српски лидер Александар Вучић „чврсто седи у Вашингтону“.

Јелена Пономарјова с правом подсећа да је прозападни курс Србије  формиран управо у „ери“ Бориса Тадића.

„Процес преласка српске војске на НАТО стандарде покренуо је управо Тадић. Његов први корак на месту министра одбране био је да смањи број војника СРЈ са 200 хиљада на 52, а затим и на 30 хиљада. Већ као председник Тадић (2004–2012) није само завршио реформисање армије, већ лишио земљу дела њеног суверенитета. 18. јула 2005. године Србија и Црна Гора су потписале споразум „О копненим линијама комуникације“ са НАТО-ом. НАТО војска је тако стекла право да слободно прелази преко територија балканских република, да користи њихове аеродроме, луке, аутопутеве и железничке линије, касарне и информационе системе. Интересантно је да је 2006. године Канцеларија НАТО (NATO Military Liaison Office) била на истом спрату на којем се налазио и кабинет министра одбране републике и његов секретаријат. Стратегија националне безбедности и одбрамбена стратегија Србије, одобрена 2009. године, као један од главних својих циљева видела је „интеграцију у европске и друге међународне безбедносне структуре и учешће у програму НАТО Партнерство за мир“, који се сматра као «основу блиске, дугорочне и обострано корисне сарадње са земљама чланицама НАТО-а», подсетила је професор МГИМО.

Са таквим „наслеђем“, српски лидер је приморан да сарађује са Северноатлантским савезом, међутим, и у таквим условима он је спреман да брани неутрални статус земље.

„Србија неће бити у НАТО-у… Србија је са војне тачке гледишта неутрална и придржаваће се тог става“, рекао је Вучић у интервјуу за Први канал руске телевизије 22. марта 2019.

Јелена Пономарјова такође подсећа да је Србија током „ере“ Бориса Тадића изгубила значајан део суверенитета и 17. фебруара 2008. формално изгубила Косово и Метохију.

„Није Вучићева кривица што је од самопроглашења независности Косова ту ‘земљу’ признало скоро 100 држава. То је његова несрећа и главобоља. Управо у време Вучића је почео „рат признањима“. До данас је 17 држава повукло своје одлуке да призна Косово, што је раније учинило упркос Хелсиншком договору и резолуцији 1244 СБ УН. И то је само почетак процеса repulsa consulatus (одустајање од признања)“, пише Јелена Пономарјова.

По њеном мишљењу, Александра Вучића критикују само да би смањили рејтинг његове странке у предизборној трци.

„Међутим, ако хипотетички  замислимо да је на изборима победила опозиција, они ће наставити [Тадићев] курс евроатлантске ингреграције. Штавише, лично познанство са многима ми даје слободу да кажем да ће то чинити са великом ревношћу“, каже руски експерт.

Говорећи о развоју партнерства Београда и Пекинга, професор МГИМО подсећа да таква политика уопште није „издаја Русије“ и „покушај да се Путин замени Ђинпингом“, за шта српска опозиција такође оптужује Вучића.

„То је део Велике игре, прилика да се заштите интереси и да се земља развија; то је умеће немогућег. И биће прекрасно ако у средњорочној перспективи мултивекторска политика омогући Београду да учврсти статус регионалног играча и заштити своју политичку самосталност“, сматра Јелена Пономарјова.

Оптужбе да Београд наводно окреће леђа Москви су неосноване, чињенице говоре о супротном, додаје Пономарјова.

„Кад би Русија имала више таквих (не)пријатеља који не учествују у хистерији санкцијама и русофобији, који подржавају све руске иницијативе у УН, развијају војно-техничку сарадњу, поштују сећање на Велику победу Совјетског Савеза у Другом светском рату, светска политика би вероватно била неупоредиво више праведна и предвиљива“, пише руски експерт.