Актуелни директор Безбедносно-информативне агенције Србије (БИА) Александар Вулин очигледно ће оборити све српске рекорде по броју одговорних функција које обавља током своје каријере. У лето 2012. Александар Вулин је постао директор Канцеларије (бившег министарства) за Косово и Метохију, важне структуре Владе Србије. Вулин је 2013. године први пут постао министар (тада без портфеља) у кабинету Ивице Дачића и још увек је био задужен за косовско питање. Годину дана касније био је на челу Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у влади Александра Вучића.
У лето 2017., када је Вучић постао председник Србије, а Ана Брнабић премијер, Вулин је ушао у нови кабинет и одмах заузео веома важну функцију министра одбране. На тој дужности је радио три године, а након формирања друге владе Ане Брнабић заменио је функције са шефом МУП-а Србије Небојшом Стефановићем. Александар Вулин је на месту министра унутрашњих послова радио тачно две године, а у децембру 2022., после још једне рокаде, сменио је Братислава Гашића на месту директора БИА, који је, пак, дошао на чело МУП-а Србије.
Тако испада да је Александар Вулин десет година руководио трима најважнијим безбедносним агенцијама Србије, као и још неким важним ресорима. Али таленти српског политичара се на томе не завршавају — Вулин није само министар, већ и писац. Он је објавио неколико књижевних дела, а нека од њих су преведена и на руски језик.
Како се догодило да Вулин, који ни један дан није служио у војсци, мирно и самоуверено обавља функције министра одбране? Због недостатка војног искуства Александра Вулина у Србији често критикују. Међутим, у наше време у свету уопште није реткост да војним ресором земље руководи цивилно лице. Али Вулин је и даље због тога на мети. Како каже сам бивши министар одбране Србије, он није примљен у војску због лошег вида, астигматизма. Зли језици пак кажу да човек са таквим проблемом мора носити наочаре, док их Вулин не носи.
Али љубав према униформама (и не само војним) код Александра Вулина је одавно примећена. На каналу српске редакције Радија Слобода може се наћи специјални клип на ком видимо Вулина у различитим годинама и на различитим позицијама, али увек у униформи: или у црној са српском заставом на рукаву, или у зеленој камуфлажној или у неком другом оделу у стилу милитари. Успут, Вулина неки пореде са Че Геваром. Александар Вулин, највероватније, једноставно много воли војску и потајно жали што није могао да направи војну каријеру. Можда му је често ношење униформе својеврсна психолошка компензација.
Вулина вероватно нападају у неким српским медијима (на пример, у прозападном листу „Данас“) због његове политичке позиције. Актуелни шеф БИА Србије један је од главних присталица председника Вучића. Није му узалуд поверено неколико важних позиција у руководству земље одједном. Занимљиво је такође да Александар Вулин никада није био члан Српске напредне странке (СНС) коју предводи Вучић. У младости је био изразити левичар. Штавише, Вулин је напустио Социјалистичку партију у знак протеста против савеза социјалиста са демократама и 2008. основао партију Покрет социјалиста, на чијем је челу био до краја 2022. године.
Уз све ово можемо оценити резултате Вулина као министра одбране. За три године његовог мандата на челу војног ресора, Србија је од Русије и Белорусије добила доста борбених авиона и хеликоптера, противваздушних ракетних система Панцир и другу војну технику. Српска војна техника је такође интензивно доспевала у војску. Одржане су многе вежбе, унутрашње и заједничке са земљама ОДКБ и НАТО. Војска Србије се заслужено сматра за једну од најјачих на Балкану. Тако да слаб вид и недостатак војног искуства нису спречили Александра Вулина да на адекватан начин обавља дужност министра одбране.
Вулин је познат и као политичар русофил. Више пута је посетио Русију у својству министра, па и раније. Вулин стално благонаклоно говори о Русији и њеној политици, критикујући западне земље због њиховог односа према Србији, а и према другим државама. У Хрватској је Вулин генерално проглашен персоном нон грата — забрањен му је улазак у ову земљу због оштрих изјава о хрватским политичарима. Наиме, Александар Вулин је 2017. тадашњег шефа хрватског Министарства спољних послова Давора Иву Стиера назвао „усташким сином“.
Александар Вулин је такође човек који је подигао тему „српског света“ (очигледно, у поређењу са „руским светом“). Вулин је у низу својих интервјуа (нарочито у разговору са главним уредником „Балканиста“ Олегом Бондаренком 2021. године) објаснио свој став о „српском свету“. Према његовим речима, Србима сада нису потребни никакви ратови, а своје циљеве морају да остваре искључиво мирним путем, али истовремено, ако се доводи у питање неповредивост граница Србије (као у случају Косова и Метохије), зашто би онда границе других држава биле неприкосновене?
Вулинови преци су живели у Босни, у оном њеном делу који је сада у Републици Српској. Вулин се доследно залаже за даље приближавање Србије и РС, што се, наравно, не допада многима, како у прозападним круговима у Србији, тако и ван Балкана. Истовремено, када говори о рату у Босни, за Александра Вулина није све црно-бело. У његовом роману „Опадање“ политичар говори овако устима јунака:
Ретки, а убудуће ће бити још ређи тренуци када се Срби, волећи једни друге, осећају као јединствен организам, када своју браћу воле искрено и нежно.
Да, Александар Вулин не идеализује своје сународнике са обе стране Дрине. Мисао да се неко бори за опстанак а неко за личну корист налазимо такође у роману „Опадање“. Један од главних ликова романа подсећа на операцију Коридор 1992. године, када је Војска Републике Српске пробила „пут живота“ који је повезивао Бањалуку са Србијом. Колоне камиона са муницијом и лековима одмах су кренуле из Србије ка Бањалуци, а у супротном смеру — такође колоне камиона, али… са цигаретама. Како се каже, то је само бизнис.
Вулину је својствена југоносталгија — али одређена, чак и ограничена. Поново, устима својих јунака он се присећа живота у социјалистичкој Југославији. Један од ликова „Опадања“, Жика из Конга, носталгичан је за студентским годинама проведеним у СФРЈ, где никог није било брига за његову црну боју коже. Последњи поздрав Југославији у роману јесу авиони „Јастреб“ који бомбардују положаје устаника у Заиру.
Да, били су то авиони-фантоми. Они су били фантоми, јер… нису постојали, они су „уништени“ сходно Дејтонском споразуму као „претња миру“, као да су војни авиони створени да носе мир на својим крилима.
Не идеализујући сународнике Србе, Вулин такође не демонизује суседе Хрвате, иако има компликован однос са хрватском државом:
Блиски по језику и крви, Срби и Хрвати су увек били са различитих страна барикаде. У свако доба, говорећи истим језиком и слични као две капи воде, радосно су се међусобно убијали због туђе славе и користи.
Пред крај књиге Александар Вулин говори о веома мрачној и срамној страници историје Републике Српске — офанзиви Хрвата и Бошњака у јесен 1995. године на положаје Срба код Мркоњић Града.
— Наш задатак, мајоре, — задрхта глас пуковника, — јесте да одиграмо нашу малу и не баш најчаснију улогу, наиме, да симулирамо одбрану.
Заиста, у јесен 1995. уједињене снаге Хрвата и босанских муслимана су се суочиле са знатно мањим и не борбено најспремнијим јединицама војске РС. О таквим стварима које су непријатне, пре свега, за саме Србе, па и за његове рођаке из Републике Српске, Александар Вулин говори сасвим отворено. Оваква искреност и отвореност политичара на овако високим функцијама је ретка појава.
Време ће показати, а историја ће одлучити по чему ћемо памтити Александра Вулина — можда као човека који воли да носи униформе, или као ефикасног шефа безбедносних снага. Балканци воле да критикују актуелну власт, а затим се сећају те власти са жаљењем, јер „дошли су још гори људи“. Али морамо признати да отвореност и директност Вулинових ставова несумњиво плене.
