Now Reading
Аустроугарски рецепти модерне европске политике

Аустроугарски рецепти модерне европске политике

Јарослав Вишњаков

Није тајна да поглед у историју Балкана може бити веома поучан када анализирамо савремене процесе који се одвијају у том региону. Чланак о црногорском краљу Николи наишао је на, како смо приметили, одређено интересовање читалаца портала „Балканист“, што нас је навело да се поново осврнемо на догађаје на Балкану почетком 20. века.

Недавно (2014. и 2018.) свет је обележио стогодишњицу почетка и краја Првог светског рата. Упркос стогодишњем изучавању историчари и даље ломе копља око догађаја тих година, не слажу се чак ни по питању узрока избијања рата. Али питање „криваца“ за светски пожар 1914-1918. је поново актуелно и преиспитано у европским друштвено-политичким круговима. Постоји жеља да се сарајевски атентат прикаже како једини разлог за почетак светског масакра, директна одговорност се пребацује на „терористичку политику“ српских власти и наводне агресивне експанзионистичке циљеве Руске Империје. 

Cарајевски атентат

Историчари као што је Кристофер Кларк закључују да су управо „ратоборна“ Србија и њена заштитница Русија директни кривци за смрт милиона људи у Првом светском рату. А на сличан начин се и стаљински режим изједначава са немачким фашизмом, чиме постоје директан кривац за жртве Другог светског рата. 

Тумачећи на свој начин узроке избијања Првог светског рата Европљани још једном налазе оправдање за војну интервенцију НАТО блока и бомбардовање Југославије 1999, па и за делатност Хашког трибунала, који се претворио у суд над Србијом и Србима. Док се сам Гаврило Принцип од борца за слободу претвара у екстремисту и фанатика, идеолога савремених међународних терористичких организација. Чињенице, међутим, говоре супротно. 

Гаврило Принцип

Откривање завере против црногорског краља Николе, у контексту припреме и спровођења аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908, на чудан начин поклапа се са почетком једног судског процеса у Загребу. У јануару 1908. године за новог бана Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације изабран је униониста Павел Раух који је почео такозвани Велеиздајнички процес против 53 Србина, учесника српске патриотске организације „Словенски југ“, а главни доказ њихове „велеиздаје“ били су неки тајни документи док је главни сведок тужилаштва био исти онај новинар сарајевског листа „Дан“ Настић – човек који је „открио“ српски заговор против црногорског кнеза. 

Овакви потези аустроугарских владајућих кругова да дискредитују словенски покрет вероватно би постигли своје циљеве да оптужени нису добили браниоца који је успео да претвори суђење Србима у суђење аустријском кабинету. Тај адвокат је касније постао један од најистакнутијих политичара на рубу 19-20 века, будући оснивач чехословачке државе, Томаш Гариг Масарик. Он је убедљиво доказао да је све доказе против „велеиздајника“  фалсификовала аустроугарска амбасада у Београду, уз директно учешће грофа Форгача, шефа аустријске мисије у главном граду Србије. „Новине наводе управо чланове аустријске мисије предвођене грофом Форгачом. Влада тражи да се страни дипломата који је пао на ниво фалсификатора протера“, писао је руски дипломата у Србији Николај Гартвиг. 

Николај Гартвиг

Приметићемо да је познати руски дипломата Григориј Николајевич Трубецкој у својим мемоарима окривио управо Форгача за чувени аустријски ултиматум Србији: „На несрећу у то време је министар спољних послова био безначајни гроф Берхтолд, а свим пословима се у његовом ресору бавио Форгач“. А даље пише овако: „Амбициозни преварант јеврејске крви Форгач чекао је тренутак освете, и тај је тренутак настао после сарајевског убиства. <…> Да би оправдао ултиматум Србији, искористио је оптужбе, које су га својевремено коштале места у Београду. Желео је да понови стари трик и докаже колико је био у праву.“

Немачки амбасадор у Бечу гроф Чиршски, који је такође некад морао неславно да напусти Петербург, био је савезник грофа Форгача. Трубецкој пише: „Кажу да су ултиматум Србији написали Чиршски и Форгач. Истина, немачка влада је након објаве ултиматума решила да изјави да није у томе учествовала  и да се упознала са текстом када и сви остали. Можда је то истина.  Можда су заиста повод за рат створили другоразредни агенти. 

В.П. Сватковски, талентовани публициста, одличан познавалац ситуације на Блиском истоку и Балкану, дописник из Беча Санктпетербуршке телеграфске агенције је овако писао о аустријској дипломатији: 

Томаш Гариг Масарик

„Професор Масарик у једном од својих последњих чланака за Zeit наводи српску пословицу као објашњење зашто се српска влада не брине посебно поводом одласка грофа Форгача. Та цинична пословица каже да је усрани голуб некад бољи од чистог. Можда не би било лоше кад би Масарик применио ову пословицу и на Ерентала (министра спољнихи послова Аустроугарске) и оставио га на миру. Масарик је већ учинио своје. Од Ерентала није ништа остало.“

У јесен 1909. избио је нови политички скандал. Познатог аустријског историчара Фридјунга министар спољних послова Аустроугарске Ерентал је снабдио фалсификованим документима о „злочиначким“ делатностима Срба, од којих су многи били чланови Српске независне странке — хрватско-српске коалиције у аустријском парламенту.

Министар спољних послова Аустроугарске Ерентал

Фридјунг је, не проверивши аутентичност докумената, објавио чланак у новинама Neue Freie Presse у којем стоји да хрватске и српске посланике аустријског парламента плаћа српска влада. Приложен је документ који је „потврђивао“ да је познати активиста југословенског покрета Ф. Супило добио од Београда велика новчана средства. Супило је тужио Фридјунга за клевету. Масарик је лако доказао да је документ фалсификован. 

С тим у вези, аустријски владајући кругови покушали су да  забораве и на Настићево сведочење које је користило за Загребачки процес. Балкански ратови који су започели 1912. променили су ситуацију на Балкану. Међутим, резултати Лондонске конференције и Букурешког мира аустроугарски владајући кругови представили су домаћој јавности и Европи као још један успех политике империје: уместо стварања Велике Србије, дошло је до анексије Босне и Херцеговине и стварања албанске државе. Управо је тако у аустријској штампи написао онај исти дворски историчар Фридјунг. А познати новинар из окружења Франца Фердинанда Леополд Хлумецки је говорио да сместа треба почети рат против Србије. 

Лондонска конференција 1913.

„Морамо искористити тренутак, питање је чији утицај ће пре владати у Београду — наш или руски“, говорио је он и овако упозоравао министра спољних послова Аустроугарске: 

„Ако се економска независност надовеже на руски утицај, биће јасно да је југословенско питање решено без нас и против нас.“

Леополд Хлумецки (1874-1940), уредник аустријског владиног листа, улазио је у најближи круг Франца Фердинанда и  придржавао се отворених антисрпских позиција. 

Нису случајно аустроугарски владајући кругови још у децембру 1912. године, током преговора у Лондону и цртања нове политичке карте Балкана после Првог балканског рата, покушали да склопе посебан политички споразум са Србијом (такође уз посредовање немачког посланика у Београду Гринзигера који је наговарао Николу Пашића да лично иде у Беч и разговара са аустроугарским министром спољних послова). Како је руски изасланик у Београду Николај Гартвиг обавестио, аустроугарски представник у Београду, Угрон, сасвим је отворено почео да описује све предности за Србију од директног споразума са Аустроугарском. Пашић је, међутим, одговорио да влада Србије „не сматра да има право да води посебне преговоре са аустријском владом с обзиром на конференцију у Лондону на исту тему“. 

Никола Пашић

Милитаристичку антисрпску и антируску кампању покренула је и аустријска војна штампа: новине Danzers Armee-Zeiting и Armee Blatt. Амбиције Беча су тада биле јасно изражене. Жеља аустријских владајућих кругова да цртају политичку карту Балкана у своју корист, уништавајући Србију и истиснувши руски утицај био је очигледан. Слично расположење је изражавао начелник Генералштаба Конрад фон Хецендорф, који се не само није бојао рата, већ је и желео да га започне. Од почетка двадесетог века то је чинио толико упорно да га је опрезни Франц Јозеф скинуо с дужности на одређено време, али 1912. је враћен у команду, што је значило само једно: Аустроугарска је била спремна за рат. 

 Тако је бечка влада током чувене јулске кризе 1914. године у потпуности узела у обзир лекције 1908-1913. 

Јарослав Вишњаков,
доктор историјских наука, професор МГИМО

Scroll To Top