Појава Црноморске флоте се обично повезује са именом Фјодора Ушакова који је својим победама засенио достигнућа других адмирала. Пре свега на други план су неправедно потиснути Грк Панајотис Алекијанос и Србин Марко Војновић. Занимљиво је да су ови људи са Балкана били и у родбинској вези.
Породица Војновић, која датира из 14. века, доселила се у Црну Гору из Херцеговине 1692. године, после још једног устанка против Турака. Населили су се на обали Боке Которске – у граду Херцег Новом. Године 1697. у Херцег Нови је допутовало 17 руских племића које је Петар Први послао да уче морепловство. А 1770. године из Херцег Новог је у Санкт Петербург допутовао гроф Марко Ивановић Војновић да би служио у Балтичкој флоти.
У Војновићевој биографији највеће питање остаје његова година рођења. Документи сасвим јасно упућују на 1750. годину, али могући су и ранији датуми, све до 1732. године. Тако се испоставља да је представник не само познате, већ грофовске породице био ангажован са 38 година као млађи официр, што је помало апсурдно. Међутим, он довољно брзо „прескаче“ све наредне рангове и указује му се прилика да се истакне.
1768. године почео је руско-турски рат. Годину дана касније почиње и Прва архипелашка експедиција. Мисија експедиције је била да нападне Отоманско царство „с леђа“, јер Руси нису имали војне бродове у Црном мору.
После пораза турске флоте у бици код Чесме јула 1770. године, руски бродови којима је командовао Алексеј Орлов почели су да освајају острва Егејског мора, док су им Грци у томе помагали.
Помагала је и породица Алекијанос. Глава породице Павлос Алекијанос је организовао болнице за руске морнаре и поправљао руске бродове. Шесторица његових синова постали су млађи официри на бродовима Алексеја Орлова. Један од њих, 24-годишњи Панајотис, служио је на броду „Ростислав“ и истакао се у бици на Чесми заузевши турски брод.
Орлов је за заповедника нове фрегате „Свети Павле” поставио способног грчког официра и дао му скоро потпуну слободу деловања.
Панајотис је оправдао поверење: заузео је десетак непријатељских војних и трговачких бродова, као и четири мале тврђаве на острвима.
Врхунац његовог успеха био је напад на египатску луку Дамијета у октобру 1772. године. Овде су Грци уништили бродове које су Турци опремили против Руса. За неколико месеци Алекијанос је постао прави газда у приобалним водама Египта и Сирије.
Марко Војновић се исто тако брзо истакао. У водама Дарданелија и Егејског мора као заповедник запалио је 10 и запленио 3 турска брода. Запленио је и један енглески и два грчка брода и одузео им кријумчарену робу. 1773. године, Војновић учествује са својом фрегатом у свим важнијим борбама на обалама Турске и Сирије.
Војновић и Алекијанос су се срели јуна 1773. године приликом освајања Бејрута. Ова операција је јасно показала да у присуству јаке руске флоте Турци нису у стању да контролишу Источни Медитеран.
А када се рат завршио оба официра, носиоци ордена Светог Ђорђа, доспели су у Балтичко море.
Панајотис је командовао бродовима „Свети Александар Невски“, „Исидор“ и „Константин“, а 1777. године добио је са малим закашњењем орден Светог Ђорђа трећег степена.
1780. Грк је учествовао у експедицији упућеној на Медитеран против британске морнарице која је заплењивала бродове који су трговали са побуњеним америчким колонијама. Русија је за заштиту неутралне трговине покренула „Декларацију оружане неутралности“. Међутим, до битака није дошло.
Алекијанос је унапређен у капетана 2. ранга и послат на Црно море. У Севастопољу и Херсону су тада поринути први бродови будуће војне флоте. Панајотис је 1783. чувао обале Крима од могућег турског напада. Али Турци се нису усудили да нападну.
У Ахтијарском заливу му је додељено имање где је Панајотис довео своју жену Марију и ћерку Ану.
Војновић је такође стигао у Севастопољ, али његов животни пут је био кривудав. Јекатерина Друга му је још 1777. године поверила да командује бродовима приликом састанка са шведским краљем Густавом III, и он је изванредно испунио тај задатак након чега је постао капетан царичиног личног брода.
А затим је уследио оштар заокрет. Царица је упутила Марка Ивановића на Кавказ због формирања Каспијске флоте и организовања њене базе на персијској обали.
То није значило да је Војновић пао у немилост. Напротив, руска политика у Закавказју се интензивирала, а капетану је пружена прилика да се покаже.
Eкспедиција је била успешна. Војновић је користећи несугласице између разних претендената на шаховски престо успео да позиционира руску колонију, где је подигао батерију, касарну, болницу, стамбене објекте. Успео је и да одржи и одбрани утврђење од персијских напада.
Војновић је затим послат у Херсон, где је преузео команду над првим бојним бродом који је тамо поринут „Слава Јекатерини“. Када је у августу 1787. почео следећи руско-турски рат Србин је већ командовао читавом ескадром.
Ускоро је Војновић добио задатак. Главна армија Потемкина предводила је опсаду Очакова у Дњепарско-Бугском ушћу. Схвативши да је без блокаде тврђаве с мора опсада осуђена на неуспех, Потемкин је наредио Србину да напусти Херсон и нападне непријатеља „где год га видите, свим средствима, по цену живота“.
Херсонска ескадра је кренула у помоћ… али извршила је само трећи део наређења. У жестокој олуји нестала је фрегата „Крим”, а брод „Марија Магдалена” је доспео у Босфор и постао турски трофеј. Преостали бродови су некако допловили до Севастопоља.
У међувремену, Потемкин је поверио команду Дњепарском флотом капетану првог ранга Панајотису Алекијаносу. Али убрзо су код Очакова стигла два странца контраадмирала, принц Насау Зиген који је раније служио у шпанској морнарици, и Џон Пол Џонс (у Русији — Павел Џонс) који је стекао славу током америчког рата за независност.
Принц је добио задатак да командује галијама у плитким водама, а Џонс једрењацима и фрегатама. Странци су се међусобно такмичили и напад турске флоте је одбијен само зато што је, у општој конфузији, Алекијанос преузео команду.
Догађаји су се на сличан начин развијали и у одлучујућој бици, која се одиграла 17. јуна и завршила поразом турске флоте у ушћу. Насау Зиген је постао херој битке иако практично није знао руски језик, док је Алекијанос наређивао. Ово стоји у извештају капетана брода „Свети Владимир“, бригадира Корсакова: „Алекијанос је у обе битке командовао иако не као командант. По његовом савету су поступали у свему. Где је био он, тамо нам је и Бог помогао, и сва нада је била на њега“.
У свом дневнику Џонс бележи да су након пораза Турака, Насау Зиген и Алекијанос заједно отишли у Потемкинов штаб са победничким извештајима. Успут су јако покисли и Алекијанос се страшно прехладио.
Храбри Грк је коначно унапређен у контраадмирала, али је за унапређење сазнао већ тешко болестан — дан пре смрти. Преминуо је 8. јула на броду „Свети Владимир“.
Шест дана касније, крај острва Фидониси, Војновић је извојевао победу, коју – као да се заборавља на Алекијаносов тријумф у ушћу Дњепра – обично називају „првом победом Црноморске флоте“, повезујући је са Ушаковом. Реч је о бици у којој се 36 руских бродова супротставило 47 турским бродовима флоте Хасана паше.
Ова битка се заправо свела на само једну акцију — маневар команданта Фјодора Ушакова, који је бродом „Свети Павле“ пресекао линију непријатељске флоте и са још две фрегате отворио ватру на водећи османски брод. Хасан паша је морао да повуче свој брод из битке због великих оштећења, а затим је и свим турским бродовима наређено да се повуку.
У совјетском филму „Адмирал Ушаков“ (1953), уплашени Војновић, старији и прилично ухрањени човек, одбија да помогне свом превише иницијативном надређеном, изјављујући да ће се „молити за њега“. Аутори овог филма су некако занемарили да је Војновић био највероватније пет година млађи од Ушакова и да није дебео. Али важније је да се није ограничио молитвама током борбе. Управо је Војновићев брод „Преображење Господње“ издржао битку са два најјача турска брода и приморао их да се двапут повуку да би гасили пожаре. А једини непријатељски брод уништен у овој бици је такође Војновићева заслуга.
Ушаков је за ту битку добио орден Св. Ђорђа 4. степена, Војновић — 3. степена.
А онда је међу њима дошло до сукоба. Потемкин је стао је на страну Ушакова, доделио му чин контраадмирала, а Војновића послао да командује Каспијском флотом.
У то време се Марко Ивановић оженио са Аном Алекијанос, ћерком свог покојног друга.
1801. године Војновић је унапређен у адмирала. Међу његовим најзапаженијим достигнућима су руководство војном академијом у Николајеву и оснивање Николајевског драмског позоришта. Године 1805. Марко Ивановић се због здравствених разлога пензионисао. Преминуо је 11. новембра 1807. године у Витебску.
Наследник двојице балканских контраадмирала, Владимир Маркович Војнович, служио је у лајб-гарди и Јегерском пуку и погинуо 1813. од рана задобијених у бици са Французима код Кулма.
Међу Војновићевим потомцима је и чувени писац Владимир Војнович, а пишчев син, историчар и архитекта Павел Војнович посветио је свом славном претку књигу „Ратник под заставом Светог Андреја“.
У Херцег Новом на згради у којој је рођен морнарички командант виси спомен плоча, а улица носи његово име. Некако је заборављена чињеница да се Грофовско пристаниште, Грофовски залив и тунел у Севастопољу такође зову по Марку Војновићу, а не неком другом грофу. Док о Панајотису Алекијаносу данас знају само историчари.
