Пиваре у Бањалуци и Сарајеву се такмиче још од турског доба. Почињале су са радом као мале пиваре да би данас производиле стотине хиљада хектолитара пива годишње.
Историја нам не открива да ли се у овим крајевима кувало пиво пре турске окупације, док је у доба Османлија пиво у Босанском пашалуку почело да се производи тек у другој половини 19. века, и то је више последица сложености процеса производње, а не забране алкохола. У сваком случају, ракију су пекли без обзира на религију.
Како је писао католички свештеник Франц Фанер, који је у Бањалуку стигао у пролеће 1869. године, „приметио сам нешто што нигде нисам видео: овде скоро сви пију ракију – што је заправо најблажи опис свакодневне конзумације овог ђавољег еликсира“.
„Пију Турци, католици и православци пију такође много, видео сам како пију свештена лица све три религије – нека им Бог опрости!“ – чудио се траписта. Са циљем борбе против пијанства у Бањалуци траписти су основали прву пивару на територији садашње Републике Српске — 1873. године у манастиру њиховог реда Марија Звезда.
И у Бањалуци и у Сарајеву свој траг оставили су Чеси
У то време у Босанском пашалуку је већ радила једна пивара, коју су Чеси отворили у Сарајеву 1864. године. Звала се „Прва чешка пивара у Сарајеву“. У почетку је предузеће било мало, али пошто је Босна и Херцеговина постала део Аустроугарске тржиште пива се проширило, и власници су одлучили да изграде велику пивару.
Тако је 1880. године саграђена Сарајевска пивара, зграда од црвене цигле, која помало подсећа и на неоготички и на оријентални дворац.
Место је изабрано због најчистије воде која извире са дубине од 300 метара. Већ 1898. године Сарајевска пивара производила је више од 45 хиљада хектолитара пива годишње. Године 1907. постала је једна од највећих у Аустроугарској, а Сарајевско пиво се појавило и у другим деловима Дунавске монархије.
Бањалучки монаси-пивари су морали да сустигну своје колеге из Сарајева. Траписти су 1895. позвали у свој манастир чувеног чешког стручњака Елегиуса Блаварта из Брна. На његов савет подигнута је посебна зграда пиваре ван територије манастира, на обали Врбаса (где се и данас налази Бањалучка пивара). Пивара је добила најсавременију опрему и бањалучко пиво се продавало не само широм Аустроугарске, већ и у Србији и Албанији.
Преживети после три рата
Судбина Сарајевске и Бањалучке пиваре од 1918. до 1991. године веома је слична: нагли развој у време Краљевине Југославије (20-те и 30-те су биле посебно повољне за Сарајевску пивару), пад производње у време окупације Босне и Херцеговине од стране НДХ 1941-1945 и национализација у СФР Југославији.
Тада је бањалучко пиво изгубило свој стари бренд. Трапистичко пиво је могло да буде само оно које су производили монаси траписти и део прихода од његове продаје узимао је манастир за своје потребе. Док је Бањалучка пивара већ у државном власништву шездесетих година створила бренд Нектар, који је и данас њен симбол. Назив се наводно појавио због речи Франца Фанера о „ђавољем еликсиру“, па је одлучено да пиво добије име по пићу богова са Олимпа.
Грађански рат 1992-1995 у Босни и Херцеговини имао је тежак утицај на судбину обе пиваре, које су до распада Југославије достигле обим производње од око 500 хиљада хектолитара пива годишње. До краја 1995. Бањалучка пивара је производила дупло мање пива, а Сарајевска тек 3 одсто предратних количина. Највећи део воде са фабричког извора користио се за снабдевање становништва града и муслиманских оружаних формација.
Након успостављања мира у БиХ, обе пиваре су приватизоване, али на различите начине. Бањалучка пивара је проглашена за предузеће од републичког значаја и постала је отворено акционарско друштво, у којем релативно већи део акција поседује британски инвестициони фонд Altima UK Investments Limited, а део акција припада предузећима и привредницима из Републике Српске. Док је Сарајевску пивару заузео њен последњи „социјалистички“ директор Хилмо Селимовић, који је 1996. године присвојио 83,7% акција компаније.
Како пише портал Pivnica.net, капацитети Сарајевске пиваре омогућавају производњу до 500 хиљада хектолитара пива годишње – односно исто као и пре 30 година. А капацитет Бањалучке је удвостручен — до милион хектолитара годишње. По свему судећи, ово ће одредити разлике у маркетиншким стратегијама произвођача. Тако се Сарајевско пиво позиционира као „главни бренд Босне и Херцеговине“ (иако се у Републици Српској не може наћи у сваком супермаркету). Али 2021. године Нектар и Бањалучко започели су своју експанзију на српско тржиште, које је неколико пута веће него у БиХ, а да не говоримо о Републици Српској, док овог пива практично нема на територији другог ентитета БиХ – Муслиманско-хрватске Федерације.
Дакле, који је лагер укуснији?
Конкуренција између Бањалучке и Сарајевске пиваре утолико је већа што производе једну врсту пива — лагер. Наравно, реч је о целој линији лагер пива, укључујући безалкохолно и „радлер“ (пиво са воћним соковима). Само што Бањалучка пивара углавном производи светло пиво (осим поменутих „Нектар” и „Бањалучко”, компанија од 2021. производи бренд за младе БАРАБА), и има једно премиум црно пиво „Црни Ђорђе“.
Док Сарајевска пивара има два црна пива — обично и премиум, и само једно светло, али то је нефилтрирани лагер који Бањалучка пивара не производи.
Ја волим различита пива, али највише ипак лагер. Ако морам да бирам између бањалучког и сарајевског, дајем предност Нектару, јер он више личи на моје омиљено аустријско пиво Gösser. Али све је ствар укуса.
И ако сте већ дошли у Сарајево, морате пробати домаће пиво у ресторану Pivnica HS, у сутерену зграде Сарајевске пиваре. Овој огромној пивници у аустроугарском стилу позавиделе би многе њене сестре у Бечу и Минхену.
Ресторан Бањалучке пиваре је, наравно, нешто мањи. Пре личи на велику крчму негде ван града — у ствари, и јесте ван града.
Међутим, пивара има своју „амбасаду“ у самом центру Бањалуке — ресторан „Казамат“ унутар средњовековне тврђаве Кастел. Наравно, зими је луксузна тераса са погледом на Врбас затворена, али није наодмет и побољшати своје здравље уз Нектар за тешким храстовим столом поред огромног камина.
Фотографије: Јулија Станевскаја
