Ову недељу обележила су два важна догађаја у руско-балканским односима. Прво, 14. априла започела је прва посета званичне делегације Републике Татарстан на челу са руководиоцем региона Рустамом Минихановом Босни и Херцеговини. То је, без претеривања, историјски догађај.

Руски експерти за Балкан, укључујући и аутора ових редака, већ више година саветују да се у успостављање односа са балканским муслиманима укључи руски исламски фактор. Чланови ове делегације су председник Духовне управе муслимана Татарстана, шеф Агенције за инвестициони развој те републике, министар индустрије и трговине Татарстана, извршни директор фабрике хеликоптера у Казању и руководство холдинга „Хеликоптери Русије“. Преговори су се тицали испоруке хеликоптера за спасилачке службе. Од стране БиХ у преговорима су учествовали представници Срба, Бошњака и Хрвата, односно Милорад Додик, Шефик Џаферовић и Жељко Комшић, као и копредседник Међувладине руско-босанскохерцеговачке комисије за трговину и економску сарадњу, министар спољне трговине и економских односа Сташа Кошарац.

Ова посета сугерише да је Москва коначно схватила важност учешћа лидера руских муслимана у успостављању односа са балканским муслиманима који нису тако једноставни. Руско искуство мирног суживота православних хришћана, муслимана, будиста и представника других религија у Поволжју и Северном Кавказу могло би бити изузетно корисно у овом експлозивном региону. У међувремену се Турска, Иран и Саудијска Арабија такмиче за улогу најутицајнијих и најмеродавнијих исламских лидера у БиХ. Долазак руских муслимана би могао да промени политичку равнотежу у региону, односно Бошњаци би могли постати савезници Москве. Очигледно ће се томе супротставити горепоменуте државе настојећи да БиХ буде њихова канцеларија у Европи. Остаје да се надамо да ће и руководиоци Чеченије, Дагестана, Башкирије и других руских муслиманских региона доћи у посету Сарајеву.

Други важан догађај који је почео 15. априла била је најављена посета српског министра спољних послова Николе Селаковића Москви и састанци са руским колегом Сергејем Лавровом и другим руским званичницима. Уочи те посете српски амбасадор у Руској Федерацији Мирослав Лазански објавио је сензационалну вест, наиме: посета Владимира Путина Београду, која је одложена због пандемије, очекује се у мају. Руски лидер је планирао да дође још прошле године поводом годишњице ослобођења Београда од нациста 20. октобра и да присуствује свечаном отварању Храма Светог Саве, највећег на Балкану и свету, заједно са Храмом Христа Спаса у Москви. Посета Србији била би Путинова прва посета странној земљи од почетка пандемије, и посебно важна у контексту значајног погоршања односа са Европском унијом.

Српски лидер Александар Вучић је пре Бајденовог избора за председника САД био у изузетној ситуацији: успео је да изгради односе поверења са скоро свим светским центрима моћи — најближе са Москвом и Пекингом, пословне са Бриселом, Вашингтоном и државама Персијског залива. Повратак на власт америчких јастребова је променио ситуацију. Али важан је сам покушај и амбиције председника Србије да спроводи Титову политику једнако добрих односа са свим светским силама. У тренутној геополитичкој ситуацији Београд би могао да предложи да постане центар преговора између Запада и Русије, другим речима, да постане потенцијално место за нову Хелсиншку конференцију, која нам је из дана у дан све потребнија.

За почетак би могли да се учине мали кораци. Због привременог затварања авио-саобраћаја са Турском и смањеног транзита преко Истанбула, који се током последњих годину дана претворио у главно чвориште за руске путнике, Београд би могао да постане привремени „прозор у свет“ који у време пандемије повезује Русију са Западом и Истоком.

Мислим да би такав развој догађаја био од користи српском туризму и нашим авио-превозницима. Још један фактор јачања руске позиције на Балкану јесте чињеница да је Србија постала једина земља у свету у којој се људи могу вакцинисати било којом од тренутно постојећих вакцина. А чињеница да ће се Србија од 2022. године претворити у транзитну земљу руског гаса може позитивно утицати на стабилизацију турбулентног стања у Европи.

Нека неочекивана на први поглед решења понекад испадну најперспективнија.