Now Reading
Београд у успоменама једног совјетског дечака

Београд у успоменама једног совјетског дечака

Балканист

Догодило се тако да сам три срећне године свог детињства провео у Београду. Био сам тада ученик 5. разреда. Од тог момента почела је моја љубав према Србији и њеним дивним људима, према српском језику и култури, традицији и начину живота. Та љубав траје и данас.

О детаљима нећу, рећи ћу само да је мој отац (не дипломата, већ обичан шофер) добио посао у Трговинском представништву СССР-а у Београду. У то време нисам знао да је престижно живети у иностранству. Ми смо се једноставно спаковали и кренули. Возом, преко Украјине и Мађарске.
Као вредан ученик московске школе прегледао сам карте, различите географске атласе и енциклопедију у школској библиотеци. Тада није било интернета и на томе су се завршила моја истраживања. Ипак, научио сам основне географске, демографске и политичке информације о главном граду Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, који је у суштини, у погледу државне структуре и националног састава, подсећао на мали Совјетски Савез.

И коначно — дугоочекивани Београд. Град уопште није личио на Москву. Сећам се прве шетње са мајком. Понашали смо се као да смо на сафарију, међу лавовима. У свакој земљи ван СССР-а специјални људи су пратили своје сународнике, саветовали их како да се понашају, убеђивали их да треба да цинкаре и прате своје комшије. Звање „држављанин Совјетског Савеза“ је било на првом месту и важније од свега.

Сећам се како смо разгледали бескрајне излоге пуне робе. Сећам се мириса у супермаркетима и мањим продавницама: ванила, неке чудне бомбоне у стакленим теглама, жваке, непознате грицкалице у кесицама, кока-кола, сокови – ништа налик скромним московским продавницама.


У мом животу су се појавиле и фармерке, мајице, кошуље, „пума“ патике, плоче, аудио касете. Појавили су се и другови и другарице, о њима ћу нешто касније. Преко пута амбасаде се налазио веома добар спортски комплекс са великим базеном.

Пливање ме је привукло. Приметио ме је тренер Милош и покушао да направи од мене спортисту. Не зато што сам Рус, већ због самог спорта. Појавили су се и први резултати и лични рекорди.

Викендом смо отац и ја обилазили кафане. Срби воле да седе у кафанама, макар уз шољицу кафе или ракијицу, шљивовицу, кајсијевачу, дуњевачу, било коју. Ја сам, наравно, пио лимунаду, за дечаке најукусније пиће на свету. Касније сам научио реч мерак. Опустити се у кафани макар и на последње паре, али седети и размишљати уз шољицу кафе, уз сок, вино или чашу воде.

Нас дечаке и девојчице, децу дипломата и запослених у совјетским фирмама сваког дана је аутобус возио у школу. Школа је била тада у Дому совјетске културе на улици са чудним називом Краљице Наталије. У ту су школу ишла и деца из амбасада такозваних социјалистичких земаља, „демократе“: Источни Немци, Чеси, Мађари, Пољаци, Бугари, Монголи. Била је то наша мала интернационала. Али било је весело, сви смо се дружили и веома се ретко свађали.

Београд ме је привлачио. Кад су ми дозвољавали да изађем из наше заштићене зоне ишао сам увек новим путевима. Иако је град велик и заузима обе обале Саве, његов историјски и најзанимљивији део и није тако велик. Пролазио сам пешачку и невероватно привлачну улицу Кнеза Михаила и долазио до Калемегдана. Привлачили су ме древни зидови и камење, лавиринти тврђаве. Често бих прислонио ухо на неки зид и замишљао да путујем кроз време, уназад кроз векове. Чинило ми се да ће се сад појавити ратници и браниоци српске земље.

Отац и мајка су ми давали новац за разне посластице, на пример за сладолед у малој радњи на Булевају ЈНА. Сладолеџија ме је запамтио и давао ми без питања оно што највише волим — од јагоде. Затим сам се спуштао на Трг Славија. Тамо је била стара зграда са натписом из времена када су војници генерала Толбухина ослобађали Београд — „Проверено, нема мина“. Сада ове зграде нема, срушена је. На њеном је месту амерички Мекдоналдс.

Понекад сам кришом ишао у биоскоп. Гледао сам каубојске и акционе филмове, посебно о Џејмсу Бонду. У Москви је тих година то било немогуће. У Југославији су се давали најразличитији филмови, све што је било популарно у Европи и Америци. Цензуре није било и родитељи су били забринути шта ће са мном бити. У киосцима „Штампа“ часописи за мушкарце су били пуни лепотица. Иста ствар и у биоскопима.

И још пар речи о друговима. Није их било тако пуно. Сећам се добро несташног дечака Душка и веома симпатичне девојчице Љубице. Душко је узалуд покушавао да ме научи да возим скејтборд и ролшуе. Сви моји покушаји су се завршавали подераним коленима и лактовима. Посећивали смо „тајна“ и занимљива места, много ми је причао о граду, о Србији, о рату који је прошао његов деда, војник и партизан.

Љубица, моја другарица са часова пливања, моја је романтична успомена, прва дечачка љубав. Углавном смо ћутали и држали се за руке, шетали парковима. Кад сам се вратио у Москву дописивали смо се још пар година…

Могу још дуго да причам о Београду из мог детињства. Ова тема је, без претеривања, постала основна у мом животу, као и за већину мојих пријатеља и познаника који су живели тамо.

И главна је управо чињеница боравка у Југославији времена Јосипа Броза Тита – златног доба процвата велике и важне балканске државе. Иако је држава у то време имала довољно проблема (пре свега економских: миграција у Западну Европу је већ била велика), земља је и даље била јако привлачна и необична у поређењу са њеним источним суседима.

Често сањам да поново имам 12 година и да лутам београдским улицама и парковима, посматрам како цвета кестен и осећам мирис који се шири из малих радњи, мирис сада већ веома далеког детињства.

Михајил Алексејев

Scroll To Top