Постоје градови о чијој величини говоре тргови, у неким другим градовима небодери говоре о њиховом напретку, а негде узане вијугаве улице воде право у историју. И постоје само два града у свету који на сав свој улични глас говоре о љубави.
О највећој и најјачој – љубави према животу.
Београд и Париз.
РЕКА
Волим градове у којима су главне улице заправо реке – Темза, Елба, Нева…
И Тибар је прекрасан, али да ли се управо њега сетиш када помислиш на Вечни град?
Сена је мит унутар мита о Паризу, љубимцу цивилизације. Светле воде којим плове пароброди, чамци и свечано и полако, као какви китови, крећу се барже. Мостови под којима спавају клошари, улични продавци књига и предратних часописа са береткама на глави. И нежна јужна јесен. Седиш у кафетерији са плетеним столицама, а у сусрет ти као огромна баржа плови острво Сите, са кулама, краљем Анријем на мирном коњу и кућама, цвећем, птицама.
Прекрасни плави Дунав. Бели лабудови се грациозно крећу по мирној води, као мали бродови, столови на кеју, покривени кишобранима као крововима и лагани ветар њише крошње.
Волим кад се ноћу враћам преко Бранковог моста. Преко целе тамне Саве леже огњени стубови, огледају се градска светла. А затим као позоришна декорација подиже се и сам град: зграде крај обале, улични фењери и кула саборне цркве са оштрим врхом.
У пролеће волим да шетам алејама парка Калемегдан, крај дрвећа са розе чипкастим цвећем, крај клупа на којима нема слободног места, крај стрмог брега и да гледам како се у рекама мешају разнобојна вечерња светла.
А ко не воли да стоји на платоу на високом брегу где се две велике реке срећу у огроман полукруг, а Ратно острво, покривено зеленилом, плови ти у сусрет, као огроман брод?
Крај обале се на таласима љуљају сплавови – пловећи ресторани, у зеленилу стоје чамци, ту се суше мреже. А замишљени рибари седе са својим удицама, као у партеру огромног позоришта, и не скидају поглед са велелепне позорнице Великог града на реци.
МОНМАРТР
На Монмартру се треба пењати да бисте дошли до маленог трга испред белог храма и нашли се у атмосфери највећег мита Париза – боема. Овде је све легендарно: и степенице са којих пуца најбољи поглед на кровове Париза. И кафетерије где се једва прогурате међу столове да бисте наручили супу од лука са великим кришкама француског хлеба. И сликари са романтичним шеширима, са уморним погледом и великим четкицама у вредним рукама. И чаша јефтиног вина коју испијаш, слушајући уличног музичара и пратећи кретање девојке црномањастог галског профила: Парижанка? Не, друже, туристкиња као и ти.
Скадарлијом се спуштате. Неколико корака са градске калдрме и већ сте на легендарној улици. Београдски Монмартр те носи крај галерија, антикварница и бучних ресторана. На степеницама крај чесме, у отвореним баштама, иза штафелаја – свуда весели безбрижни људи.
Као и у Паризу, овде су главни јунаци боеми: сликари, музичари, глумци који замезе хлебом чашу вина, и веселе се очекујући будућу славу, да би затим, кроз једну генерацију, постали легенде.
На улазу у белу кућицу стоји на вечитој стражи бронзани Ђура Јакшић, песник, музичар, — да му је неко само рекао да ће у његовој скромној кући у коју није смео да позове госте сада бити отворена модерна галерија… Млади Београђани стављају на споменик чашу вина:
— Живели, Ђуро!
… Све је почело када су 1901. срушили кафану „Дарданели“, место сусрета градских боема, да би тамо, на Тргу Републике подигли Народни музеј. У том музеју се нашло место за слике. А сликари који су прославили музеј су морали да траже ново пристаниште. Нису имали пуно у џеповима и тражили су место ближе центру града и да није прескупо.
Избор је пао на Скадарлију. Некада ромска четврт постала је улица занатлија. Али остало је и нешто циганско, изгледа заувек. Буквално на пар корака од Трга Републике. А шта још треба у животу? Наравно, кафана…
Ове кафане у Скадарлији само својим старим називима и данас преносе романтичну атмосферу почетка прошлог века: „Три шешира“, „Златно буренце“, „Два бела голуба“, „Два јелена“, „Путујући глумац“.
Кроз отворене прозоре допиру звуци виолина, кафане привлаче мирисом роштиља, ваниле и слатке паприке. И не примећујеш како ти се мења ход: већ никуд не журиш, крећеш се споро, као риба у води, очаран си вечитим празником, који ће увек бити са тобом.
ГРАЂАНИ
Ретко се дешава да грађани постану легенде, да буду достојни свог града. Ми, наравно, без по муке резликујемо пословног Московљанина од интелигентног Петербужанина, али да ли можемо по нечему издвојити становнике Стокхолма или Токија?
Парижани су легендарни. Као и Парижанке. Свакодневна идеална елеганција: шешири и рукавице, беретке и шалови… У тесној кафетерији сликар повлачи на салвети линије профила даме која седи преко пута, бледо лице на тананом длану… Хаљине Коко Шанел, Мулен руж, Тулуз Лотрек, и бледе локне на милој глави Марије Антоанете, која ће кроз трен да се скотрља у историју… Истанчани галски хумор и филмска божанства, која вековима голицају машту женске половине човечанства: Ален Делон…
Београђани стварају легенде о себи на сваком кораку.
Договарам сусрет.
— Срешћемо се у Руском дому. То је на улици Краљице…
Мој саговорник ме зауставља деликатним покретом руке:
— Ја не знам имена београдских улица.
— Нисте одавно у Београду?
— Око 10-12 година.
Навикла сам на такве одговоре, не мењам израз лица.
— Знате у чему је ствар, — објашњава Александар, — ја сам се родио у планинама, ми тамо немамо улице. Дошао сам у град и мрзело ме да памтим имена улица. За оријентацију ми служе споменици, имена продавница. Још се ниједном нисам изгубио.
— Човек који се родио у планинама никада неће скренути с пута, — додајем ја.
— Једноставно неће моћи, — слаже се Александар.
Допијам лимунаду и опуштам се у меканој столици испод разгранатог јавора на средини улице којој не знам име.
— То је баш српски, — кажем и уплашим се: а шта ако сам рекла нешто што нисам смела и повредила човека?
Али Александар се смеши:
— Спасибо!
Клима главом неколико пута и додаје на чистом енглеском:
— I do my best!
Увече смо сели да презалогајимо у кафетерији: гирос и флаша белог грчког вина Рецина. Појели смо и кренули даље. На пола пута мој сапутник се сетио: где ми је торба?! Заборавио је на столу на улици препуној људи.
Враћамо се трком. Торба је тамо где ју је оставио, а за суседним столом седи млади Србин и љутито нас пита: „Хоћу ли још дуго морати овде да седим и чувам вашу торбу?“
За столом на улазу у ресторан седи дама у годинама. Београдске даме – танки прсти стежу торбицу, чипка, велико камење на везеним блузама, наочари у дебелом провидном оквиру. Понекад ми се чини да оне увек седе у тим предратним ресторанима.
— Добро јутро!
— Добро јутро! Какво је данас време?
— Боље него јуче.
„Добро јутро“ већ изговарам без акцента, али чувено српско „Ч“ ме издаје.
— Рускиња! — радосно каже она, — учила сам руски у школи. Још увек га се сећам. Татјанино писмо.
Глас јој постаје звонак, исправља леђа и почиње да рецитује:
— Я вам пишу…
Заћутала је и зацрвенела се као да ће сад да је пошаљу по дневник. Стављам длан на уста и гласно шапућем:
— чего же боле…
Она се смеје и завршавама у дуету:
— Что я могу ещё сказать…
Oва два града завијена у легенде као Сена јутарњом маглом. Или Сава? Шта бих могла више да кажем од оног што они о себи сами говоре – прекрасним језиком градских улица са фењерима искривљеним као знаци питања?
Ево шта: ако си се пробудио ујутро у Београду, рачунај да си успео у животу, — остало је само да вечераш у Паризу.
Јелена Зелинска, списатељица
