3. фебруара у Дому културе у Братунцу (Република Српска) отворени су фестивал руског филма и изложба историјских фотографија. Ови културни догађаји, које је организовала руска Амбасада у Босни и Херцеговини у граду побратиму руског Рошаља, изазвали су хистерију у неким босанским медијима.

Поред осталих портал Епицентар Инфо је објавио репортажу са отварања фестивала који ће приказати филмове попут „Легенде о Коловрату“, „Битка за Севастопољ“, „Јелке 3“, „Дневна стража“, „Адмирал“, „Иронија судбине 2“. Аутор чланка пише да је део ових филмова пропагандистичког садржаја.
 
„Политика се меша у руски филм и диригује друштвеним мишљењем“, закључио је репортер који је остао анониман (текст није потписан). Анонимус сматра да филмови на овом фестивалу „занемарују релевантне историјске чињенице“.
 
„Посебно је то евидентно у случају совјетско-њемачког споразума о ненападању на основу којег је дошло до креирања ‘нацистичког пакта’. С тим у вези је и узалудна прича о томе како је Совјетски Савез дао допринос у борби против фашизма, како то наводе поједини руски историчари, те како се представља јавности у Босни и Херцеговини. Дио европских држава затражио је материјалну одштету од Руске Федерације због улоге у ратним дешавањима током Другог свјетског рата њене претходнице Совјетског савеза“, пише аутор. Циљ овог културног догађаја у Братунцу је, по његовом мишљењу, начин да Русија поврати стару славу.
 
„Легендарне битке руских јунака и ратника који бране своју земљу, ратују на руском фронту, те касније постају познати и славни, кратак је синопсис већине филмова приказаних на овогодишњем Фестивалу руског филма. Редали су се кадрови измишљених али и стварних ликова у историјским руским филмовима креираним са јасном поруком: враћање Русије на међународну сцену као самосталног актера. Филмови имају мисију да глорификују улогу Русије као војне силе на глобалној сцени. Пробој руске културе и њен утицај посебно је примијетан у Босни и Херцеговини и Србији где се јасно истиче његова идентификација кроз српско-руску заједничку вјеру, историју и прошлости, што је само параван за манипулацију“, јавља дописник портала Епицентар Инфо.

Он се пита: „У којој мјери ће оваква врста сарадње са Русијом ограничавати Босну и Герцеговину, посебно Републику Српску, у блиској будућности? У исто вријеме, поставља се питање шта би било да такве сарадње нема? Да ли треба отворити врата умјетности и према Западу или је Русија једина алтернатива?“
 
Овде треба споменути да је Босна и Херцеговина 2003. године отворила „врата за сарадњу са Западом“ одлуком Европске скупштине у Солуну, гдје је БиХ први пут означена као потенцијални кандидат за улазак у „европску породицу“. Држава је 2008. потписала билатерални споразум о стабилизацији и придруживању Европској унији. Успут, Босна и Херцеговина је 2006. године потписала и споразум о мировном партнерству с НАТО-ом и тиме покренула процес придруживања алијанси.
 
„Погледајте само како је написан овај плаћени и злонамерни текст! Не само што такозвани новинар наводи неколико лажних чињеница (на пример, да су на отварању били представници политичких организација), већ он сумња у руски допринос победи у Другом светском рату, док је СССР жртвовао 27 милиона живота да се оконча тај безумни рат“, коментарисао је директор Дома културе у Братунцу Радован Петковић.
 
Занимљиво је да је аутор скандалозног материјала споменуо „мали број посетилаца“ на отварању филмског фестивала. Ипак, није се потрудио да се распита шта мисле о филмском програму или изложби.
 
„Професонални репортерски ниво“ оценио је у интервјуу за портал „Балканист“ председник Удружења новинара Републике Српске Данијел Хаџи-Симић.

„Kao прво, то није портал, то је порталоид, како их ми зовемо. Они су ‘нешто налик на портал’. Без импресума преносе туђе вијести, потпуно су анонимни и без сталне публике, а њихова главна функција је да повремено убаце један овакав непотписан текст, који онда бјесомучно спонзоришу на друштвеним мрежама. Пошто немају квалитет, иду на квантитет. Закон великих бројева. Направио сам један експеримент и новинарима и уредницима различитих медија, потпуно супротних уређивачких политика, поставио питање: Ко су ови, ко то плаћа? Апсолутно сви одговори су били: Први пут чујем да ово постоји. Ове ‘чланке’ пишу необразовани људи и свако ко је учио историју у школи може да демантује наведене у чланку ‘чињенице’“, каже председник Удружења новинара Републике Српске.
 
Успут, идеја о придруживању земље алијанси која је бомбардовала Босну и Херцеговину, као и Европској унији, која сада пролази кроз процес полураспада, активно се промовише у босанским медијима.
 
„Лако је утврдити ко стоји иза таквих портала, али то није ни потребно, пошто се у овом случају то види летимичним прегледом изабраних вијести. Све је то дио најављеног појачаног улагања, посебно САД, у локалне ‘НВО’, односно ‘медије’. Циљ је окренути јавност Српске да прихвати учлањење у НАТО“, сматра Данијел Хаџи-Симић.
 
„Ове су кампање усмјерене искључиво на млађе нараштаје, који су најлакши за манипулацију. Старији су свјесни да без неке новохладноратовске равнотеже, унутар сложене државне заједнице БиХ, Срби воде неравноправну борбу за опстанак. Та мржња и нетрпељивост према српском народу је толико очигледна, да је довољно да неко гледа објективно на ствар, као Русија, па да аутоматски дјелује као српски савезник.

Руска Федерација је тренутно једина чланица Савјета за проведбу мира, која није отворено непријатељски настројена према српском народу и која нема намјеру да Република Српска нестане. Напротив. То је јако важно, обзиром да је тај Савјет истински господар Дејтонске БиХ и људи су тога свјесни.

Медијском сценом Српске су до уназад пет-шест година суверено владали проамерички и атлантистички лобији. У изградњу свијести по којој је Русија заостала земља колхоза и совхоза, упумпан је толики новац, да то није могло, а да не да резултате. Рецимо, уколико просјечном конзументу вијести кажете да посљедњих девет година САД не посједују свемирски брод у стању да превози људе, већ да за то плаћају Русији, они су склонији да помисле како измишљате, него да се изненаде. А ту ни изненађења не би смјело бити, јер се ради о чињеници“, каже Данијел Хаџи-Симић.

Он је упоредио и руске и западне културне програме у БиХ.  
 
„То не може да се пореди. Заправо, да будемо искрени, владини и ‘невладини’ фондови Запада, главни су покретачи готово свих културних дешавања. Њихова вишегодишња присутност у свим сферама друштва, поготово због тираније ОХР у спрези са корумпираним политичарима и државним службеницима, довела је до тога да готово управљају неким установама. Ово је посебно изражено у тзв. Оружаним снагама БиХ и културним институцијама.

Сада је то тешко вратити на прави пут, али није немогуће. Најтрагичније је да они то постижу за готово симболичне ‘донације’ у односу на то колико Српска даје новца за рад тих институција. За пар семинара и неколико награда руководећима или запосленима у тим установама, они могу да несметано шире своју пропаганду. Толико су се осилили и разбахатили, да им готово симболично присуство програмских садржаја из Русије, као овај у Братунцу, не да смета, већ сматрају да то могу отворено и крајње хохштаплерски нападати у јавности, не бојећи се посљедица.

Зашто Русија на то не узвраћа озбиљније, не бих да се упуштам, али сам сигуран да је расположење јавности тако, да за немјерљиво мања улагања од америчких, може да се постигне вишеструко јачи медијски учинак“, закључио је председник Удружења новинара Републике Српске Данијел Хаџи-Симић.