Брутални брадати мушкарци на моторима који стварају јаку буку на друмовима могу да изнервирају понеке возаче, неко ће се зауставити и сачекати да мотори прођу, а неко има разумевање за људе који не могу да замисле други начин живота. У свакој земљи света постоје људи који су заменили удобност и сигурност аутомобила слободом коју им пружа „гвоздени коњ“. Бајкера има свуда. Неки постају чланови мотоциклистичких клубова, други су слободни бајкери и путници. Али једно је сигурно – на било ком континенту и било ком месту бајкери ће увек помоћи странцу истомишљенику.
Бајкерски покрет у Србији постоји више деценија — од краја 80-их. У земљи има довољно мотоциклиста, тако да овде постоји више великих бајкерских организација.
Ако говоримо о најпознатијим клубовима, овде су заступљене скоро све организације из „велике четворке“. На пример, Outlaws MC је овде отворио своју филијалу 2010. године.
Руска филијала „Ноћних вукова“ овде је велика — неколико стотина људи. Српски и руски мотоциклисти често одржавају заједничке акције и окупљају се на фестивалу бајкера у Севастопољу, у легендарном клубу „Секстон“ у Москви или на Балкану. Тако је, на пример, 2018. године на Видовдан у Србију стигао вођа „вукова“ Александар Залдостанов, познатији као Хирург. Заједно са члановима клуба обишао је неколико православних манастира, па и оних на Космету.
Нажалост, 28. јуна ове године због пандемије нико није могао да се придружи српским бајкерима па су они сами одржали мотоциклистички митинг посвећен овом значајном дану за српски народ.
Али на Балкану постоје и мањи, чисто српски клубови. Највећи такав клуб су „Архангел Србија“, који постоје од 1992. године и данас имају неколико хиљада чланова. На Балкану такође постоји мноштво малих заједница љубитеља вожње на два точка: скоро сваки град има свој клуб у којем може да буде 10-15 људи, али то их не спречава да воде прави бајкерски живот.
Али мотоциклистичка заједница не сарађује само на нивоу клубова. Бајкери који воле да се крећу сами слободно комуницирају са истомишљеницима широм света, друже се, посећују, договарају сусрете на друмовима. Ова традиција постоји свуда. А пошто Срби воле Русију, није изненађујуће да је комуникација са руским пријатељима увек интензивна.
Србе привлаче и руска пространства. Многи желе да виде лепоте огромне Русије. На првом месту Москву, Санкт Петербург, градове „Златног прстена“ и, наравно, Бајкал…
Разговарали смо са једним од ових путника. Бојан Бојат је познати новосадски бајкер и адвокат, творац пројекта „Гастробајкер“. Прошле године је прешао са пријатељем Велимиром Белановићем око 25 хиљада километара кроз Русију и бескрајне степе Монголије, све до Памира. О утисцима са овог путовања Бојан је активно писао на друштвеним мрежама.
„У почетку смо мој пријатељ и ја одлучили да видимо својим очима мистериозну Монголију и посетимо Памир: тамо можете видети нетакнути свет какав је био хиљадама година, слушати његову тишину… Такође смо желели да дођемо до Ак Бајтала — највише тачке на свету која се може освојити на мотоциклу: његова висина је 4.665 метара. Пут тамо је, наравно, пролазио кроз Русију — нашу братску земљу. Посетили смо Вороњеж, Ростов на Дону, Саратов, прошли кроз Сибир, видели грандиозни Бајкал који нас је очарао својом снагом и лепотом. Алтајске планине су такође оставиле на нас неизбрисив утисак! Наравно, није прошло без Москве — у супротном, како можете рећи да сте били у Русији ако нисте корачали Црвеним тргом? Ваш метро је као свемир, посебан свет. Станице су прелепе, украшене као дворци, хиљаде путника и сви под земљом“, говори Бојан.
Његов посебан интерес је локална кухиња.
„Ја сам гастробајкер, па приликом путовања посвећујем посебну пажњу националној кухињи. Свидела ми се руска храна: стварно волим ваш боршч, пилав, слану харингу — у принципу, рибу код нас тако не спремају. Палачинке са медом су укусне, слично нашим уштипцима. А такође, током путовања заљубио сам се у ваше чоколадне бомбоне – „Белочка“ и „Мишка на севере“. Генерално, ваши слаткиши су највише класе! Увек сам срећан кад ми моји руски пријатељи пошаљу бомбоне. У Сибиру сам пробао праве семенке кедрових шишарки, штета је што код нас не могу да се купе. Као и квас, у Русији је другачији него у Србији“, говори гастробајкер.
„На повратку ми се покварио мотоцикл. Добро је што се то догодило недалеко од Москве. Мајстори из сервиса нису само брзо све и како треба средили, већ су ме одвели и у мензу, рекли су да је слична совјетским. Неочекивано, али било је веома укусно и пријатно што су ме тако братски примили као Србина“, истиче Бојан.
Бојан може сатима да говори о Русији. О томе како се заустављао крај пута да попије воде, а бајкери који би прошли крај њега су се интересовали да ли му треба помоћ. А кад би сазнали да је из Србије, били су искрено срећни и разговарали о братским везама наших земаља. Такође воли да прича о својој љубави према срдачној саратовској земљи са добрим путевима. Или о томе како је посетио готово сва бајкерска места у Москви, укључујући и најпознатије – Воробјови гори…
Још једну чињеницу о гастробајкеру испричали су Бојанови пријатељи. Из скромности он сам није открио дирљиву причу о томе како је тешко болесном српском дечаку донео матрјошку (бабушку) коју су му једном даривали руски пријатељи. Она је са гастробајкером пропутовала кроз многе земље, а сада, можда, даје снагу младом Србину да победи болест и својим очима види Русију.
Бојан такође жели да посети Санкт Петербург. Готово напамет је научио речи песме „Пити у Питеру“ и планирао да овог лета крене у северну престоницу на путу за Норвешку, али корона вирус је променио све планове.
Руске бајкере, заузврат, привлачи Балкан са његовим сликовитим пејзажима и домаћом кухињом. Сваке године поједини чланови бајкерских клубова долазе у Србију и путују по региону. Нажалост, не знају сви бајкери које могућности пружа ова земља. Међутим, они који су већ били овде рекламирају Србију на најбољи начин.
Организацијом туристичких путовања мотоциклом по Балкану бави се Небојша Марић: он предлаже вожњу по Тари у близини Дрвенграда, етно-села Емира Кустурице. Треба само долетети до Београда, а мотоцикле и све остало обезбеђује Небојша.
Руски бајкер Сергеј Резвих по надимку Хамстер, који већ годину дана живи у Београду, каже да Србија има огроман потенцијал за развој мотоциклистичког туризма. Сергеј је Московљанин, дошао је на Балкан на позив пријатеља и с њим отворио сервис за моторе. Од првих дана боравка у земљи нашао се, како он каже, у „зони пажње“ локалних бајкера: сви су били спремни да га нахране, да му обезбеде место за спавање, покажу занимљива места. Храну и кревет је већ имао, али он се увек радује заједничким путовањима.
„Свакако да постоје разлике између Руса и Срба, и оне су значајне: и у менталитету и у начину живота, и према моторима. У Русији постоји читава филозофија бајкерског живота. Наш мотор је култни предмет. Посебно код младих до 35 година. Код њих је све „мото“: мото-кацига, мото-рукавице, мото-чај, мото-храна. Сви они желе да буду мото-блогери и расправљају о томе какав мотор мора да има „прави“ бајкер.
У Србији тога нема. Овде је мотоцикл само превозно средство. Можда зато што, на пример, у Београду постоје проблеми са паркингом, па је често готово немогуће наћи место за аутомобил, посебно у центру. И још теже је наћи место за мотор. Овде има пуно скутера, које у Русији презиру и јефтиних мотора. Али има и људи који купују одличне модерне опције за велике паре. Исто се односи и на опрему: често се догоди да клијент дође у сервис на скупом мотору, али са старом два броја већом кацигом, поцепаним рукавицама… Ето парадокса“, каже Сергеј.
Али упркос разликама, мотициклисти поштују заједничка правила понашања.
„Ако говоримо о бициклистичкој култури, онда не можемо да изоставимо неписана правила узајамне помоћи. Све смо то видели у Србији. Овде су сви спремни да помогну, поготово када сазнају да сте Рус. Члан сам међународног клуба Rolling Anarchy, имам опрему клуба и на леђима ми пише „Русија“. Када путујем по земљи, често ми сигналишу, машу ми, разговарају са мном на бензинским пумпама, кажу ‘волим Русију, не знам зашто’. Генерално, ако имате проблем или вам се поквари мотоцикл, једноставно стављате кацигу на асфалт и неко ће се сигурно зауставити да вас пита шта се догодило“, каже Хамстер.
„Чим смо дошли у Србију ја и вереница смо добили позив до дођемо у Матарушку Бању на бајкерски фестивал. Кренули смо са људима које смо видели први пут у животу. На путу су нам нудили помоћ, а на лицу места нам организовали смештај, вечеру, иако у Србији с тим нема проблема. А онда је дошао организатор фестивала и признао да му је веома драго што су бајкери из Русије дошли на њихово мало окупљање, понудили су нам хотелски смештај и храну, мада је све већ било решено око тога. Када говоримо о фестивалима, овде уопште нису исти као у Русији или Белорусији: у Брест долазе десетине хиљада људи. Овде је све врло скромно, али срдачно“, каже Сергеј.
Он сматра да Балкан има велики бајкерски потенцијал.
„Овде има свега! Природа је прелепа, национална кухиња пребогата. Имате домаћу ракију после које не желите ни виски ни добро пиво. Цена и квалитет веома радују. Овде можете посетити стару тврђаву или видети запањујуће планинске кањоне, спустити се у пећину и организовати рафтинг низ реку, вожњу беспућима или јурњаву ауто-путем. Истовремено, виза није потребна, а пут од Москве до Београда је 2,5 хиљаде километара. А главни бонус је огромна, искрена љубав Срба према Русији. То се за новац не може купити“, закључује Сергеј Резвих.
