Руска списатељица: Будућност српског агротуризма је у поузданим женским рукама
Ако треба укратко да испричам о мојим утисцима сеоске Србије, била би ми довољна једна реч – изобиље. А када говоримо о Златибору, и сами Срби користе израз који ће разумети сваки Рус: нема чега нема.
Гране воћака се савијају под тежином плодова: слатке шљиве, младе дуње, јабуке различитих боја попут украса за јелке; на меким зеленим травњацима пасу краве са огромним вименима, крај путева овце, подижу се високи кукурузни зидови, увија се лоза… Понекад се чини да је све ово једноставно немогуће сакупити, да све ово цвета и мирише као радост живота.
Сам градић Златибор је пун хотела, модерних високих зграда, супермаркета и бањских одмаралишта, међу којима већ тешко можете приметити старе куће од тамног дрвета. Посетиоци се купају у познатим ваздушним купатилима, шетајући алејама парка. Али чим се удаљите буквално пар километра, пред вама се отварају невероватни предели: високи борови, бројни извори са чистом слатком водом и беле куће које када им приђете сазнате да су богата домаћинства.
Пут или иде низбрдо или узбрдо, затим уз реку или се увија око борове шуме. Очекују нас у селу Јабланица, које је добило име по брзој реци која овде тече.
Чак и за богата српска села, где чврста двоспратна кућа има балкон оплетен цвећем и велику башту, кућа Драгице Јанковић и њено домаћинство изгледају солидно.
— Све је наше, — поносно говори домаћица, — кајмак, сир, поврће, свиње, живина… Купујемо само шећер и кафу.
Ја и не питам за воће. Овде у Србији воћке расту као у Русији тополе. Немам представу како би то могло да се поједе кад се не би користило за ракију.
Драгица, наравно, има и своју ракију. Ми не пијемо на послу, али не можемо да одбијемо гутљај домаће ракије од крушке коју нам нуде уз ратлук.
Висока троспратна кућа окружена је повртњацима. Драгичина ћерка нам показује имање. Шетам кроз башту и размишљам како је могуће да се свиме овим бави само једна породица. Међутим, сналазе се.
— Све је апсолутно еколошки чисто, — објашњава Драгица, — хемикалије не користимо. За борбу са штеточинама овде користе само коприву.
Рецепт је једноставан: буре се напуни копривом и полије водом, седам дана стоји отворено. Затим том водом поливају башту. Метод је веома ефикасан: поврће је чисто од штеточина и хемије.
Природном чистом храном хране ћурке, кокошке, свиње, десет крава и овце.
Драгичина кућа је засад једина у селу која је добила статус „објекта сеоског туризма“. На другом и трећем спрату, где обично живе гости, у собама је стари, удобан сеоски намештај.
Одмах замишљам ову врсту одмора: спавати са отвореним прозором, удишући мирис биља, ујутро се лагано спустити дрвеним степеницама, доручковати свеж сир и кајмак, а затим попити кафу на тераси, слушајући жубор реке и певање птица, ићи у шетњу, пливати у језеру, и пожурити кући, на ручак, а увече седети поред прозора уз чашу домаћег белог вина и уживати у миру и тишини … Шта би могло бити корисније за организам уморан од градске вреве?
Одмах нас сместе за сто. Драгица непрестано клима главом и замера нам што је нисмо упозорили да долазимо па није могла ни да скува прави ручак. Стога је на столу скромно „оно што је Бог дао“: још топла пита са сиром, исечена на велике комаде, салата припремљена идеално по мом укусу — парадајз са луком и љутом паприком; кајмак и домаћи сир, домаћа мека пршута, динстана свињетина са кромпиром и пуњена паприка. Одмах јој тражим рецепт како спрема свињетину: прилично велики комади меса се не распадају и истовремено су мекани као да су кувани 5 сати.
Као искусан човек одмах схватим: Драгица стави свињетину у лонац са дебелим дном и сипа мало воде, тако да се месо припрема практично на пари.
Драгичина јела и јесу главни разлог зашто је њено домаћинство доспело у туристичку маршруту. То изгледа овако: група туриста, најчешће из европских земаља, долазе аутобусом, разгледају околину, спавају у хотелима или кућама, а на ручак долазе код Драгице.
Домаћица ми показује на фотографијама како изгледа такав ручак: тридесетак Француза у дворишту њене куће једу еколошки чисту спрску храну, а Драгичин унук им свира на хармоници.
То и није обичан посао у домаћинству, већ мало породично предузеће, којим руководи весела и самоуверена жена са јаким рукама.
Прикупљајући материјал за нашу претходну књигу „Моја укусна Србија“, Татјана Рибакова и ја смо скренуле пажњу на ову особину српског живота: активне жене не само да стварају предузећа — кафане, радионице, етно-села, већ постају и центар друштвеног живота села, града, општине, уједињујући око себе сличне активне људе. Виделе смо сеоске фестивале које су организовале женске заједнице, сајмове кулинарских посластица, народне одеће и многе не баш велике, али важне догађаје који повезују друштво.
— А да вам покажем моје плетиво, — предлаже Драгица.
Кренула је са чарапама и капама. Одмах сам ставила на главу капу коју нисам желела да скинем упркос врућини. Затим ми је показала прслук (плетен по наруџбини једне Парижанке), а затим елегантну блузу и рукавице.
Вуна је, наравно, такође од њихових оваца. Треба ли додати да златиборске овце једу најукуснију траву и пију најчистију воду?
Вуну испирају у планинској реци. „Чарапе, — објашњава Драгица, — овде носе и лети: природна вуна чува свежину“. Ноге се у таквим чарапама не зноје.
Боје овде нико никада није користио. Беле чарапе су од белих оваца, црне од црних. А за браон су вуну кували у лишћу од ораха.
У плетењу Драгици прави друштво још десетак жена из комшилука, а своје производе продају сталним купцима. Велики број наруџбина им обезбеђује локална туристича организација.
Али то је био само почетак. Док сам пробала рукавице Драгица је накратко нестала и кроз пар минута се спустила са горњег спрата држећи у рукама два прекрасна ћилима са црвеним и жутим цвећем на црној позадини. Покрила је тим ћилимима кауч, а ја сам села на њих како Шехерезада.
— Овај ћилим сам исткала пре 50 година, кад сам се удавала, да бих га донела у свој нови дом, — објашњава Драгица.
Било је још пуно изненађења у њеној кући. Из старог сандука исцртаног белим цвећем у којем девојке чувају мираз, домаћица је извадила народну ношњу и још један црни ћилим који је толико топао да се на њему може спавати на снегу, као је она објаснила.
Предложила сам Драгици да на мом профилу друштвене мреже објавим фотографије њених ручних радова и број телефона.
— Не знам да ли ћемо моћи да изађемо на крај са толиким наруџбинама, — посумњала је она.
А затим је разменила веселе погледе са својом ћерком, такође енергичном домаћицом, и потврдно климнула главом: наравно да хоћемо.
Ја у то и не сумњам. Сеоски туризам Србије је у поузданим женским рукама.