Рођена је ко што и треба, у крви. Рођена је када су балканска суморна племена подигла поглед са родних и вечито туђих литица и погледала горе, у небо. Схватили су да речи небо, звезде и сан сви изговарају исто, као што сви једу исти сир и исти пасуљ, певају исте жалосне песме и гаје исти сан о слободном животу, у којем ће се деца играти на осунчаним пољима, а пољско цвеће се само уплитати у венчиће, док ће будни мужевни граничари чувати мир, небо бити плаво, а трава зелена. Тако је рођена балканска Атлантида. Рођена је балканска „ванземаљска земља”: Југославија. Рођен је U-topos који је ујединио јужне Словене и оне који су се осећали као јужни и Словени, али он, авај, није постао обећана земља. И тако два пута. Јер двапут је потонула Југославија: најпре као Краљевство, затим као острво Братства и Јединства. Оне нису личиле једна на другу. Али су једнако потонуле: ломећи људе и снове. А данас се ми, мамурни после серије ратова, збуњено чешемо по темену, присећајући се како су изгледале једна и друга. Заборавили смо све: идеје, песме, анегдоте и слогане, лица и ствари. Памтимо само промрзлу туробну ледину. Време је да полако почнемо да је насељавамо: појмовима и сликама. Просто зато да бисмо схватили у чему је била грешка. То је веома важно знати у данашње време.
А подсећати се треба од атома, од најједноставнијих недељивих каменчића.
Зато вам за почетак нудим први камен из сасвим недавне, а већ сасвим изгубљене прошлости:
ЧЕЛИЧНЕ КРНТИЈЕ ДРЖАВЕ КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Аутомобил није нека раскош, већ три-четири канте шрафова који ће вас, ако се о њима добро побринете, довести где треба, можда и тамо где нисте ни желели да стигнете.
Дакле,
ФИЋА
…управо сам рекла – три-четири канте.
И Фића, да, три четири кантице… да се деца играју у песку. Били су велики аутомобили, били су мали аутомобили и био је Фића. Куповина Фиће шездесетих и седамдесетих је био догађај који је могао да се упореди са рођењем или смрћу. Купац ове мале среће је морао да изведе читав ритуал. Прво да провоза децу из комшилука, која су скакала по новим седиштима, затим да протрља лепотана Фићу крпом званом „јелења кожа“, да ишутира точкове и залепи на ветробрану налепницу YU. Тек тада је ауто постајао члан породице и возио све те чланове из Србије у Црну Гору, заједно са глувом таштом и сестричином или братаницом која никако не може да се уда, и за коју ће управо ово путовање на југ бити последња шанса. Газда је волео Фићу „узвраћито“, покривао седишта „крзном“ (неки су у „крзно“ завијали и волан), украшавао га свакојаким налепницама. Мали Фића је постао и права филмска звезда: љубитељи ЈУ-филма га се сећају у главној улози „Националне класе“. Иначе, право име Фиће је Застава 750, али то мало ко зна.
СТОЈАДИН
Још једно име за још једну крнтију „Заставе“. Сто један – 101 – претворио се у Стојадина. То је било нешто!.. Возач Фиће је маштао о Стојадину. Производио се по италијанској лиценци и са италијанским моторима и у Стојадину је било довољно места да на море путује и свастика са псетом, која се, такорећи, жртвује јер на море путује искључиво да вама угоди, а Пепи је миран пас, не уме ни да лаје (умукни, џукело!… какав пас, то је права маца!). Посебну завист је изазивала могућност да се испред задњег стакла стави тигар који клима главом, што власник Фиће није никако могао, јер није имао „дивајс“ звани полица.
ТРИСТАЋ
Застава 1300. Озбиљна машина. Пандурска. Зато су боје неутралне, а утисци крајње позитивни. Нема шаренила данашњих плаво-белих пежоа са црвеним жмигавцима – све је озбиљно и солидно. Сем имена…
ЈУГО
Југо, југић – омиљена играчка љубитеља канти и кантица. Ко се сећа трећег дела „Умри мушки“? Брус Вилис, ауто трке… и посебан понос – па он вози наш Југо! Или Брендона Лија у филму „Врана“! А маленог Хуга у цртаном „Аутомобили 2“? А Џенифер Лопез у филму „Служавка са Менхетна“!
Ма какви Вилис и Лопез! Сви становници града у „Ко је убио Мону“ возе Југо аутомобиле!.. да-да!… Па и Семјуел Л. Џексон је певао: „What can I do — it’s a Yugo!“
… Југо није за дуго – ова скептична изрека је постала крилатица на рачун целе државе…
Кажу да су чуда свијета
пирамиде афричке.
Кажу да су чуда свијета
велике ријеке Индије.
Ал’ ниједно чудо није
било равно ономе
кад је стари упаркир’о
у башћи Југо 45.
…
Возио комшија Фрањо
да прода јабуке,
возио комшија Момо
да му жену породе.
Возио га дајџа Мирсо
кад је иш’о у курварлуке,
возио га мало и ја
кад би мазн’о кључеве.
…
Побјегли смо једног јутра
с двије кесе најлонске,
прво мало Лењиновом,
па преко Љубљанске.
Данас нам је много боље,
нови град и нови стан.
Стари нам је посто фора,
кантонални министар.
Али мени је у глави
увијек иста слика, исти флеш:
стара кућа, мала башћа
и у њој Југо 45.
„Забрањено пушење“
У време санкција сазнало се о још једној занимљивој особини Југа. Уместо бензина трошио је… дрва. Не шалим се. Чланак из „Вечерњих новости“ тако и каже, да је неки Антон Петерка тако издресирао свог Југа да на 145 км поједе 35 кг дрва и осећа се нормално. Највише му прија храст, али ни бору не каже не.
Југо се више не производи, али сећање на њега је живо, и глумачка каријера се наставља. Видимо га у новом „Спајдермену“. Поручује вам са рекламног паноа: “Wherever Yugo, I Go“. И обећава: „I’ll get you from A to B“.
ТРАБАНТ
Ово пластично корито из Источне Немачке знате можда највише из филмова Кустурице, који је веома склон ауто-перверзијама: свиње успешно прождиру ово корито кроз читав филм. Али није само Кустурица такав. Ево, Горан Бреговић, човек далеко од сиротиње, годинама је возио искључиво Трабант. Аутомобил је имао још једно име. Долазио је из ДДР, па су га звали дедеерац! Симпатично, зар не?
ВАРТБУРГ
… још једно чувено возило источнонемачке аутомобилске индустрије. У Југославији су се шалили: мењам Трабанта за Вартбург. Шифра: говно за говно. Вартбург који је дуго стајао није могао брзо да се упали. Онда сте једноставно требали да га… протресете, јер није користио бензин него смешу. „Промештајте га пре коришћења“ – тако су слободно могли да напишу на Вартбургу. Имао је и своје народно име – Јакодим. Од „јако дими“. Како и не би кад је уместо бензина користио све од ракије до нафте. Кашљао је, али кретао се.
ПЕГЛИЦА
Мала, брза пеглица је пеглала све путеве бивше Југе. Имала је један плус чак и кад се поквари – била је лака за гурање.
БУБА
… још један малишан. Словенци су бубу звали hrošč. Сам Фердинанд Порше ју је конструисао по наруџбини самог Адолфа Хитлера. Да, то је чувени “volkswagen“ – народни ауто. У Сарајеву се производио до 1975, али и сад га можете видети на друмовима. Кажу да бубу и дан данас склапају у Бразилу и Мексику.
ЖАБА
…је могла да буде велика — Citroen DS, и мала GS, и производила је фабрика „Томос Копер“. Кажу да су је Французи звали ружно паче, а у Босни – рахитична кокошка. Зато су Далматинци били поносни на њу и звали је Ајкула.
ПРИНЦ
…кад се већ Жаба није претворила у принцезу, аутомобил мистериозног назива NSU се претворио у… Принца. То чак није ни аутомобили, већ генетски експеримент Фолксвагена и сарајевске фирме УНИС, а склапао се у сарајевској фабрици ТАС. NSU се неко досетио да протумачи као „немој синко унутра“.
Причао се овакав виц: Чекала моја сестра принца на белом коњу, а срела коња на белом принцу. Чим се на друмовима појавио раскошни Голф, био је принцу „капут“, а виц је добио наставак: продао Принца, купио Голфа и остао коњ…
СПАЧЕК
…још једна Цитроен CV2 — омиљено превозно средство либералне интелигенције. Симбол статуса. Знате оно: брадица, нешто тајанствено у погледу, баршунасте панталоне, беретка итд. и обавезно Спачек… Па неће ваљда такав даса у сељоберског Фићу…
ДАЈЦ
И један камион за крај. Тајно оружје ЈНА.
…популарно средство за превоз дрва и војника. Произведен по лиценци немачког Deutz-a, отуд и име. Места је имао пуно, али не и комфор. Војнички фолклор се обогатио незаборавним: „од зеленог Дајца отпадоше јајца“.
