29. октобра у Санкт Петербургу, у оквиру фестивала „Порука човеку“, одржана је светска премијера филма Горана Радовановића „Чекајући Хандкеа“. Слика свакодневног живота Срба у метохијском селу подстиче на размишљање о томе да Косово и Метохија нису само геополитички преседан или предмет договора светских сила. То су, пре свега, људи који се свакодневно боре за живот — чак и када све што се око њих дешава више нема никакво објашњење.

„Енклава је део територије земље окружена територијом друге земље, или група људи који се разликују од људи у окружењу“. Ова дефиниција из кембриџског речника узета је као епиграф за документарни филм Горана Радовановића „Чекајући Хандкеа”. На југу Космета једна таква енклава — острво Србије усред мора албанског непријатељства — је село Велика Хоча где се одвија радња Радовановићевог филма.

Затворени круг.

Филм је подељен на четири дела: јесен, зима, пролеће, лето. Прва и последња сцена затварају круг: локални произвођач вина Срђан Петровић котрља велико дрвено буре узбрдо попут јунака грчке митологије Сизифа, осуђеног да довека гура камену громаду на врх брда.

Апсурд.

Сизифи из Велике Хоче воде борбу против апсурда. Боре се за живот чак и када сва дешавања немају више никакво објашњење. То и јесте смисао њиховог постојања. Начин на који косовски Срби негују своју традицију и веру усред сталног хаоса изазива само поштовање. Управо њихова невидљива борба не дозвољава да српска култура нестане са овог подручја.

Очекивање.

Наслов филма нас упућује на једно од најпознатијих дела „театра апсурда“, драму Семјуела Бекета „Чекајући Годоа”. Ликови усред замагљеног просторно-временског континуума имају само један циљ – да сачекају долазак извесног Годоа. Из очигледних разлога, они не могу да напусте место у коме се налазе, а у процесу чекања морају да трпе компликације и несхватљивост свог постојања. Срж радње Радовановићевог филма је „чекање Хандкеа“.

Када је Срђан чуо на радију да је аустријски писац Петер Хандке добио Нобелову награду за књижевност, одлучио је да овековечи његово име у Великој Хочи, на зиду његове винарије, коју је писац више пута посећивао.

У селу кажу: „он је наш други добитних Нобелове награде“ – после Андрића. За Србе у Великој Хочи Хандке није „свој“ зато што је двапут донирао новац (узгред, писац има књигу „Кукавице из Велике Хоче“ о утисцима које је стекао о овом селу). Не, Србе не можете подмитити. Хандке је за њих учинио важнију ствар: устао је против „демократског“ западног друштва које анатемише Србе за наводни „геноцид“ над Албанцима и Бошњацима и друге „ратне злочине“.

Да ли је Срђан икад читао Хандкеове књиге не можемо рећи, али он моли саговорника да му помогне да пронађе вајара који ће направити спомен плочу или пишчеву бисту, и важно је да тај вајар буде с Космета. Винар каже, „нисмо богати, али он то заслужује“.

Симболично је да се мобилна веза у Великој Хочи хвата само у близини цркве Светог Јована на планини. Да бисте се повезали са спољним светом морате направити успон. Старији локални лекар то чини свакодневно. Није лако кретати се на штакама, али он свакодневно долази у амбуланту, облачи болнички мантил, слуша јутарња звона и почиње с радом.

У филму је приказан и процес школовања косовских Срба. Постоји горка иронија у чињеници да на часовима енглеског језика наставник прича деци о вековној историји њиховог родног села. На часовима ликовног деца цртају Хандкеов портрет. Ради се све да би се сачувала српска култура.

У школу иде и Срђанов син, стално намргођени дечак од око тринаест година. Он вредно помаже оцу у винарији, учи да вози. Покушава да вози узбрдо, али као да наилази на невидљиву баријеру и враћа се назад. Енклаву не можете напустити. А треба научити како да проживиш живот као Сизиф.

Једини извор информација из спољашњег света је радио. Али радио мештанима не доноси добре вести (изузев Хандкеове награде). Канцеларија за Косово и Метохију при Влади Србије позива Запад да обрати пажњу на порезе које је Приштина увела на робу из Србије, што је грубо кршење бриселских споразума, на одбијање Приштине да формира Заједницу српских општина на северу Косова, на треће ове године скрнављење православних гробаља… Радио говори: „Порука са Запада је јасна. Никога није брига за Србе, ни за живе ни за мртве“.

Главна карактеристика филма „Чекајући Хандкеа“ је преплитање документарних и уметничких кадрова и симбола. Када гледамо играни филм увек можемо да се смиримо говорећи да је оно што се дешава само фикција. Радовановићев филм оставља гледаоца без ове могућности.

Старија Српкиња у црном држи фотографију младића. Гледа нас кроз екран право у очи. Затим камера надлеће порушене споменике на гробљу, а грактање врана замењују хеликоптери КФОР-а.
КФОР „обезбеђује“ и богослужења у Великој Хочи, али није спречио Албанце да се домогну српских светиња. Неке фреске су потпуно уништене, али локални свештеник служи парастос страдалим Србима у војним догађајима деведесетих година: њихова имена су овековечена на зиду цркве, који је постао споменик убијеним и несталим Србима.

Почетком лета Срђан је боље расположен: радови на спомен-плочи су у пуном јеку. Мештани очекују да ће на њено отварање доћи и сам писац, припремају и свечани програм. Али стиже вест: Приштина је Хандкеа прогласила персоном нон грата. Улаз на Косово му је затворен. Телефонски саговорник каже Срђану: „Само немој да губиш наду, Хандке је уз тебе. Ставио вас је на мапу светске књижевности.» А винару остаје да као и пре годину дана гура буре узбрдо и изрезује православне крстове које ставља у флаше као сувенир за НАТО војнике.