Now Reading
Чије је „прво ТВ дугме“ на Балкану

Чије је „прво ТВ дугме“ на Балкану

Олег Бондаренко

Особине медијских игара у Србији

Када је Европска унија усвојила свој злогласни Трећи енергетски пакет који не дозвољава да једна иста компанија поседује и цев и енергенте, сви су схватили да је то усмерено против руског добављача гаса „Гаспрома“, који гради нове енергетске путеве између Русије и Европе.
Али мало је ко знао да слични принципи пословања у ЕУ постоје у многим сферама, а односе се и на медије. Да објасним, забрањено је да се једно исто лице или компанија бави и производњом и дистрибуцијом ТВ програма. Исти принцип важи за све кандидате за улазак у Европску унију.
За све, али и не баш за све. Као што нас је стари Орвел учио, све су животиње једнаке, али неке су једнакије од других, па се тако телевизиија N1, која је почела са радом у Србији 2015, нашла ван ове директиве, иако је Србија званично кандидат за чланство у ЕУ од 2012. Истовремено државни канал РТС био је приморан да одустане од сопствене дистрибуционе мреже. Како се то догодило?
 
Радећи на Балкану, па и у Београду од 2008. године, више пута сам слушао притужбе Срба да Русија, за разлику од Немачке или Сједињених Држава, нема своју телевизију у Србији. Нажалост, то је тачно – државна телевизија RT (раније Russia Today) не налази добар разлог да уђе на релативно мало тржиште (највише 20 милиона гледалаца у земљама бивше СФРЈ), а иницијативе појединаца (на пример, Константина Малофејева) нису уродиле плодом.

Тако је после свргавања Слободана Милошевића првом у свету обојеном револуцијом 5. октобра 2000. целокупно балканско медијско тржиште поступно и сигурно преузето од стране швајцарско-немачких медијских концерна. И пре само пет година је дошло до промене – од Немаца и (псеудо)Швајцараца мреже за дистрибуцију и једну компанију за производњу ТВ садржаја купила је америчка компанија KKR (Колберг – Кравис — Робертс), а затим је брзо успостављено емитовање у Србији, Босни и Херцеговини новог канала N1, који је једини дистрибутер CNN-а на Балкану. Принцип раздвајања производње и дистрибуције није испоштован, као ни популарни у САД закон о страним агентима, који је српска влада одлучила да усвоји по узору на Русију. На крају крајева, амерички држављанин постао је власник новог медијског гиганта.
 
Шта је дозвољено Јупитеру није дозвољено и волу?
 
Ко је био тако моћан да заобиђе све могуће законе за нови ТВ канал и учини га овлашћеним представником CNN-а у региону?
 
Име овог човека је Дeјвид Хауел Петреус. Бивши директор ЦИА, учесник НАТО операције против Југославије и творац прве армије интернет тролова на свету, чије ће искуство тек после 6 година покушати да преузме његов руски колега Јевгениј Пригожин. Истина, у јавности нико неће Петреусу приписати такве заслуге.

Како је писао професор руског универзитета РГГУ и угледни експерт за Балкан Никита Бондарев, Дејвид Петреус је један од партнера (власника) америчке инвестиционе компаније Колберг-Кравис-Робертс (KKR), као и председник „Института за глобализам“, такође у оквиру ККР. ККР је 2014. године купио медијску групу Јунајтед груп, којој је припадала компанија регистрована у Луксембургу Adria News. Сврха ових спајања и преузимања била је једна — пребацити што више новца српском ТВ каналу N1 преко луксембуршке Adria која има истоимену подружницу у Београду.
 
Али веома је тешко самостално извести такву операцију – постати медијски тајкун у земљи коју сте бомбардовали пре 15 година. За то су били потребни српски помоћници. И нашли су их – сувласник United Group је дипломац школе Сороша и власник кабловског провајдера SBB. Компликована шема убацивања десетина милиона долара у фиктивне компаније чији власници нису тако очигледни је успела.
 
Створена од почетног гранта од 10 милиона долара који је издвојио Инвестициони фонд југоисточне Европе Џорџа Сороша 2002. United Group је у моменту продаје поседовао:
 
— SBB (Serbia Broadband) – највећи у Србији кабловски ТВ и интернет провајдер са 700.000 корисника;

— Telemach – главни кабловски ТВ и интернет провајдер у Словенији и Босни и Херцеговини;
 
— Total TV – главна мрежа сателитске телевизије у Србији, активна и у осталим републикама бивше Југославије;
 
— NetTV Plus – платформа за пружање услуга телевизије путем интернета;
 
— United Media – ТВ канали Sport klub, Cinemania, Ultra, Mini Ultra, Lov i ribolov;
 
— СASMedia – маркетиншка агенција за кабловску и сателитску телевизију
 
Али на томе се инвестиције нису завршиле и 2004. године Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) улаже у компанију Шолака још 15 милиона евра. Истовремено, Сједињене Државе су највећи акционари ЕБРД-а, а сама банка је до данас коинвеститор United Group. Тако је створена највећа медијска мрежа на Балкану, коју је 2014. године бивши шеф ЦИА одлучио да купи и прошири, а Драган Шолак се из борца против Милошевићевог режима претворио у мултимилијардера.
 
Само чудом део ове шеме нису постали популарни у Србији Б92 и ТВ Прва, које је Србија у последњи тренутак успела да преузме преко пријатељског ТВ канала Коперникус, којим је управљао Телеком. Међутим, држава није успела да контролише „прво дугме“. Петреус и Шолак су успели да уједине снаге ТВ студија и провајдера и направе од канала N1 (од балканског CNN-а) „прво дугме“ српске телевизије. Све је то без политичке помоћи било неизводљиво.
Зато је Шолак увукао у игру свог медијског партнера, донедавно градоначелника Београда, тајкуна Драгана Ђиласа.
 
Ђилас, који је једном свргнуо Милошевића, остатак живота је посветио навијању за западњачке вредности. Као што можете прочитати у српском Викиликсу, био је присталица и извршилац политике америчке демократске администрације, последњих година радио је у координацији са бившим потпредседником САД Џозефом Бајденом. На пример, као резултат такве завере, уз директно учешће Ђиласове десне руке Млађана Ђорђевића уклоњен је Рашко-призренски владика Артемије, који је сметао Американцима да спроводе своју политику на Косову. Према истом Викиликсу, Ђилас се активно залагао за улазак Србије у НАТО и признање Косова, а једном је чак покушао да поквари организацију посете председника Русије Београду. Постојале су озбиљне претпоставке да би се Борис Тадић и његов клан, уколико би остали на власти, бурне 2014. године лако придружили антируским санкцијама као и Црна Гора.
 
До таквог је нивоа „слободе говора“ дошла Србија у време Вучића, кога Запад и опозиција називају „деспотом и аутократом“. Током парламентарне изборне кампање, Шолак и Петреус настављају да наручују опозициону музику на првом каналу српске телевизије. Снимају невероватно глупе серије о председнику Србије кога мрзе, организују преносе уживо било каквих протестних акција, чак и ако се окупило само десетак демонстраната. Генерално, осећају се неупоредиво боље од опозиције у време владавине прозападне Демократске странке бившег председника Бориса Тадића. Када су Томислав Николић и Александар Вучић били персоне нон грата на свих шест националних телевизија Србије. Када су руски гости морали да траже могућности да се неформално састану са српским званичницима, јер у време Тадића и Ђиласа српске власти нису увек примећивале званичне представнике Москве. Када су се минут пре конференције о руско-српској сарадњи на Београдском универзитету гасила светла и кварили микрофони. Када је Дан победе у Београду и Нишу био сасвим обичан дан, без икаквих војних парада и Бесмртног пука, а српски званичници гледали са чуђењем Георгијевске траке.
 
То је Србија коју желе да поврате бивши властодршци, сада опозиционари, који притом не заборављају да спекулишу на рачун односа са Русијом. Јер управо на каналу бившег шефа ЦИА звуче оптужбе да су српске власти „предале Косово“! Америчко-балканско лицемерје не зна за границе. Али као што знамо, политика је умеће (не)могућег. И ако постоји најмања шанса да се нешто оствари, то ће и покушати.

Олег Бондаренко,
медијски менаџер, оснивач пројекта „Балканист“, директор Фонда прогресивне политике

Scroll To Top