Чланак за оне који и данас гаје илузије о улози Јосипа Броза Тита у Покрету несврстаних
У Београду је пре неколико дана одржана 20. годишњица самита Покрета несврстаних. Српска престоница није случајно домаћин, већ у знак сећања на прву конференцију Покрета која се тамо одржала пре 60 година. Између осталог, овај самит је показао да у Русији практично не знају ништа о Покрету несврстаних. Главно питање које можете у Русији чути јесте: „Зар тај покрет још увек постоји?“ Друга честа питања су: „Зар је Србија његова чланица? „А Русија?“ „А Украјина?“ „А ко председава Покретом?“ „А који је циљ када двополарни свет више не постоји?“ Чак је и аутор овог чланка приликом једног интервјуа показао да није компетентан: нисам знао да Русија од јуна 2021. године има статус посматрача у Покрету несврстаних.
Једино чега се сви који се бар мало интересују историјом међународних односа сећају јесте фотографија из 1961. године египатског председника Гамала Абдела Насера, југословенског Јосипа Броза Тита и индијског премијера Џавахарлала Нехруа. Фотографија, намерно или не, јако подсећа на групни портрет Стаљина, Черчила и Рузвелта на Јалти.
На једној фотографији су господари света, на другој вође „трећег света“. На једној је царски дворац у Ливадији, на другој — краљевска палата на Топчидеру, претворена у Титову резиденцију. На једној је задовољни Стаљин, намрштени Черчил, тешко болесни Рузвелт. На другој румени Тито који у белом оделу личи на власника плантаже, Насер као какав италијански мафијаш, и егзотични Неру који је носио чуридар и шервани.
Због чињенице да је оснивачка конференција Покрета несврстаних одржана у Београду и да је Тито постао први председник Покрета (до следеће конференције у Каиру) многи закључују да је управо учешће Јосипа Броза у овом пројекту било одлучујуће. У ствари, све је то далеко од истине. Покушаћу да објасним.
Покрет несврстаних се заправо родио у Југоисточној Азији и био је својеврсна реакција на јачање комунистичке Кине и погоршање кинеско-совјетских односа.
Индија и Кина су у a priori лошим односима: они су вечити антагонисти. Односи Индонезије са комунистичком империјом могли су бити добри да председник Сукарно није протерао 150.000 Кинеза из земље. А Пекинг је са своје стране подржао покушај комунистичког пуча у Индонезији.
Генерално, за две земље са сличним именима, Кина је била већи и ближи проблем, за разлику од далеког СССР-а. Смрт Стаљина и крај његовог култа личности погоршали су совјетско-кинеске односе, па је тако СССР постао потенцијални савезник за све који су били уплашени растућим геополитичким амбицијама Кине. С друге стране, Сједињене Државе су активно покушавале да утичу на азијско-пацифички регион: 1954. године основано је Удружење земаља Југоисточне Азије (SEATO).
У таквој атмосфери, 1955. године, у Индонезији је одржана Бандуншка конференција и било би правилно да то рачунамо почетком Покрета несврстаних. Управо су се у Бандунгу појавиле све одредбе које су касније ушле у програм организације. То су Десет принципа мирољубиве коегзистенције, који развијају и допуњују концепт назван панча-шила на језику хинди, који се појавио још у време Гандија.
Неки од принципа су следећи: поштовање људских права и Повеље УН, узајамно поштовање територијалног интегритета и суверенитета држава, осуда колонијализма, узајамно немешање у унутрашње послове других земаља, одбијање војних споразума са било којом од великих сила (чланицама Савета безбедности УН), решавање територијалних спорова мирним путем, поштовање међународних конвенција.
Додаћу такође да су напорима министра спољних послова Индонезије Руслана Абдулганија у Бандунгу учествовале и државе које не припадају Југоисточној Азији: Авганистан и Пакистан, Египат, Судан и Етиопија, Турска, Јордан, Јемен и многе друге.
Што се тиче Тита, он је тамо био, али као почасни гост. Можемо претпоставити да се мировна иницијатива азијских земаља јако допала Јосипу Брозу: идеја о подједнакој удаљености од великих сила свакако му је била блиска. Улазак у организацију под називом Покрет несврстаних, шест година након Бандунга, земаља Латинске Америке, као и три европске државе — Југославије, Кипра, а нешто касније и Малте, са великим степеном вероватноће могу се сматрати Титовом заслугом.
Међутим, оно што се догодило 1961. године у Београду, био је заправо насилни ребрендинг, а не стварање нечег фундаментално новог. Нешто слично трансформацији Групе 7, у Групу 8, а затим у Групу 20 (у једном периоду је постојала и група G8+5). То јест, учесника постаје више, име звучи другачије, али суштина остаје иста.
Поставља се питање зашто су прави творци Покрета, попут индонежанског министра по имену Руслан (као да га је крстио сам Александар Пушкин), дозволили да Тито покупи све ловорике и ужива у слави четири године (док није предао штафету Насеру)?
Сетимо се књиге о Малом принцу. У њој налазимо и овакву поучну причу: један турски астроном је открио астероид под бројем Б-612, али када је о томе испричао на конгресу астронома, нико га није озбиљно схватио јер је како Турчин носио фес и шалваре. Исти астроном се кроз неколико година вратио на конгрес али већ обучен према последњој моди у Европи. Тада су му сви поверовали.
Ово ће звучати донекле омаловажавајуће за човека кога на Балкану још зову „маршал“, али, по мом мишљењу, Тито је у историји Покрета несврстаних одиграо пре свега симболичну улогу „европског одела“.
Велике силе ће пре чути и озбиљно схватити вођу једне европске земље (штавише, геополитички значајне државе и прилично велике за Европу), а не накинђурене људе из Азије и Африке са именима које ни не знаш како се изговарају, а њихове земље још треба наћи на карти света. С друге стране, Југославија је у самом срцу Европе, тачно између социјалистичког Истока и капиталистичког Запада. И конференцију у Београду је много теже не приметити и потценити него конференцију у Бандунгу.
Покрет несврстаних је прошао кроз различите периоде. Неколико пута се нашао на рубу распада. Значајна ствар се догодила 1979. године у Хавани. Та се конференција поклопила са уласком совјетских трупа у Авганистан, земљу која је била активни члан Покрета. Учесници Покрета несврстаних су били подељени: већина је осудила СССР, а мањина — предвођена Кубом — подржала. Као резултат тога, током те четири године док је Кастро председавао Покретом (до конференције у Делхију), организација заправо и није радила.
Крајем осамдесетих година чинило се да се ситуација поправља: Девета конференција Покрета одржана је са великом помпом и поново у Београду (председник је тада био Јанез Дрновшек). А затим су се распали и Југославија и Совјетски Савез, и све у Покрету несврстаних поново је постало лоше. Старе чланице су одлазиле: отишла је Аргентина, Кипар и Малта су се пријавили за чланство у ЕУ.
За Покрет су се борили они који су га и створили, Индија и Индонезија. На конференцији у Џакарти 1992. године, многе делегате су дословно намамили удицом или неком преваром. Међутим, Индонежани су успели да докажу да Покрет и даље има значај у новој политичкој ери. А 1995. године Покрет је коначно стекао самостално бирократско тело: постао је Центар за научну и техничку сарадњу Југ-Југ (односно, Југоисточна Азија – Јужна Америка). Тај центар се налази – погодите где – у Бандунгу. А на отварању се присутнима обратио поздравним говором – погодите ко — Руслан Абдулгани. У то време је био жив, здрав и политички активан. Дакле, ако сте, драги мој читаоче, гајили неке илузије о улози Јосипа Броза Тита у Покрету несврстаних, онда је ово право време и место да их се отарасите…
Постоји још једна ствар везана за Покрет несврстаних коју би било лепо знати. Државе чланице ујединила је релативно недавно стечена независност, колонијална прошлост, потреба за модернизацијом економије и, ништа мање важно, проблем демократског преноса власти.
Некако немамо жељу да кажемо да је Џавахарлал Нехру био ауторитарни политичар, али он је свеједно провео на власти 18 година, његова ћерка 15 и унук још 5 година. Углавном, читавом другом половином двадесетог века Индијом је владао клан Нехру-Ганди. То и није било тако лоше, али са становишта западних идеја о функционисању политичких институција, није баш демократски. Сукарно и његов наследник Сухарто били су прави ауторитарни владари. У то друштво се уклапа и Јосип Броз, који је владао Југославијом од 1946. до 1980. године. На Кипру је 17 година владао надбискуп Макарије, што је чиста застарела теократија. Латинска Америка има своје специфике: пучеви, хунте – све је прилично јадно у погледу демократског избора власти.
Речју, одсуство демократије (још једном ћу нагласити – одсуство демократије у западном схватању) у огромној већини земаља чланица Покрета била је јак фактор зближавања.
Скидам капу сарадњи на релацији Југ-Југ, али у свему осталом ситуација је и данас иста. Нису случајно чланице Покрета постале бивше совјетске републике Узбекистан (Ислам Каримов, 26 година и доживотно председник), Туркменистан (Сапармурат Нијазов такође доживотни председник), Азербејџан (Илхам Алијев — председник од 2003. године, његов отац Хејдар Алијев је заправо имао власт у републици од 1969, не рачунајући кратак период 1990-93) и, наравно, Белорусија, једина европска држава која је данас део Покрета.
Покретом несврстаних тренутно председава Илхам Алијев, који је још једном довео у питање само постојање организације, одмрзавајући сукоб у Нагорно-Карабаху. Понашање Бакуа у овом сукобу нема никакве везе са принципима Покрета наведеним на почетку овог чланка. Штавише, Јерменија у Покрету несврстаних има статус земље посматрача. Понавља се ситуација из 1979. са Фиделом Кастром. Једино што је тада Куба једноставно подржала агресора, а сада је агресор члан Покрета, па још и председавајући.
Све ово нам говори да је Покрету несврстаних јако потребна реформа или, како је сада модерно рећи, ресетовање. Било би умесно замолити неке од садашњих чланова да се прошетају и удахну свеж ваздух. С друге стране, Русија је у принципу заинтересована за чланство у Покрету несврстаних, али ограничена је једним од његових принципа – забрањен је улазак чланицама СБ УН.
Речју, следећа конференција Покрета несврстаних, која ће се 2023. године одржати у Уганди, биће сигурно јако занимљива.