Фарса око тзв. Закона о слободи вјероисповјести, започета још 2015. године, сјутра ће добити свој епилог готово извјесним усвајањем тог закона у Скупштини Црне Горе. Кључне одредбе, по свему спорног закона, треба да створе правни основ за подржављење имовине Српске православне цркве у Црној Гори. Са исламском вјерском заједницом и католичком црквом државне власти Црне Горе, уназад неколико година, потписале су посебне споразуме којима се гарантује неповредивост имовине.
„Обнова“ онога што није постојало
„Ми имао задатак да обновимо Црногорску православну цркву“ – ову мантру још од љетос понавља Мило Ђукановић. Посљедњег дана новембра она је и званично ушла у нови програм владајућег ДПС-а. Стога, не треба бити посебно проницљив да би прозрели да је тзв. Закон о слободи вјероисповјести одређен као главно средство за испуњење прокламованог циља. Ово ће бити вјероватно први примјер у историји да цркву у секуларној држави „обнавља“ некрштени атеиста Мило Ђукановић и његова политичка партија.
О томе колико је теза да се у конкретном случају ради о „обнови Црногорске православне цркве“ апсурдна могло би се написати много. Навешћу само један примјер. Митрополит Василије Петровић Његош, далеке 1766. године преминуо је у Санкт Петерсбургу. Сахрањен је у Александријско-Невској лаври и на његовом гробу и данас стоји сљедећи епитаф: „Овдје је сахрањен преосвећени Василије Петровић, митрополит скендеријски и приморски, Црне Горе и патријарха српског трона егзарх…“
Само је гроб владике Василија из 1766. године, који децидно наводи да је митрополит црногорски истовремено и замјеник српског патријарха, довољан да оголи сву апсурдност и неистиност тезе да у конкретном случају атеиста Ђукановић нешто „обнавља“.
Спорне законске одредбе
По слову закона који ће извјесно бити усвојен сјутра, цркве, манастири и други вјерски објекти саграђени прије 1920. године могу постати државна имовина. Основ за подржављење налазе у одредбама закона и подзаконских аката важећим у вријеме Књажевине и Краљевине Црне Горе, а по којима је држава имала обавезу да новчано помаже и одржава црквене објекте. Ова премиса апсурдна је по више основа. Рецимо, значајни дјелови садашње територије Црне Горе, као Бока Которска и град Будва, никада нису били у саставу црногорске књажевине и краљевине. Такође крајеви сјеверно од Мојковца у састав Црне Горе нашли су се тек након балканских ратова, дакле свега неколико година прије рока који је законодавац предвидио.
Фалсификована историја „обновитеља“ онога што никада није постојало, а која се намеће сличним инструментима као што се то ради у Украјини и Балтичким земљама, тврди да је Србија 2 пута „окупирала“ Црну Гору, други пут 1918. године, а први у 12-ом вијеку када српска династија Немањићи овом простору поред окупације насилно намеће и православље. По сили спорног закона, држава Црна Гора имаће право да конфискује и задужбине Немањића „окупатора“, међу којим су манастир Морача и Петрова црква у Бијелом Пољу, мјесто чувеног настанка Мирослављевог јеванђеља, најстаријег ћириличног рукописа на старословенском језику. Његова 166. страница и до октобра се налазла у Националној библиотеци Русије у Санкт Петербургу.
О томе колико сутра усвојени закон у себи носи спорних и апсурдних одредби могло би се рећи још много. Ипак, посебно треба истаћи одредбу везану за процедуру прекњижбе имовине са цркве на државу. Да би се тај процес максимално упростио и убрзао, закон је за њега прописао управни поступак. Умјесто судова, црквену имовину конфисковаће државна администрација, тачније Управа за некретнине. На први поглед тзв. Закон о слободи вјероисповјести Мило Ђукановић планира да корисити у дефинитивном обрачуну са Српском православном црквом у Црној Гори. Међитим, као у оној причи о два анђела, ствари можда и нису такве какве на први поглед изгледају.
Шта је у Црној Гори тражио Сем Браунбек?
Током своје дуге политичке каријере Мило Ђукановић је дефинитивно показао да му ништа није свето, да олако мијења страну, идеологију, па чак и национални идентитет. Ипак моменат усвајања закона итекако чуди. До парламентарних избора остало је највише 10 мјесеци, а спорни закон не само да владајућој странци не може донијети ниједан нови глас, већ може озбиљно угрозити њихов ионако упитан рејтинг. Стога, заиста представља мистерију због чега се политичком прагматичару Ђукановићу толико жури са усвајањем овог закона? Да није можда ријеч о јаком спољњем притиску?
Прије равно мјесец дана Црну Гору посјетила је можда и кључна фигура, кадра да са стране притисне црногорску власт по вјерским питањима. Ријеч је о Сему Браунбеку, бившем сенатору и гувернеру државе Канзас, а од 1. фебруара 2018. године амбасадору за међународне вјерске слободе САД. Управо након Браунбекове посјете, спорни закон долази на дневни ред, пролази све парламентарне одборе и сјутра чека коначно усвајање. Вриједи подсјетити да је о овом закону први пут јавна расправа отворена још 2015-е, а да се ове године у јуну мјесецу, у последњем моменту напрасно одустало од најављеног увођења закона у парламентарну процедуру. Индикативно је да тзв. Закон о слободи вјероисповјести долази на дневни ред Скупштине Црне Горе непосредно након посјете високог америчког званичника.
Није тајна да је лобирање Сема Браунбека у Цариграду било веома важно приликом прошлогодишње ескалације црквеног раскола у Украјини. Стога изазивање хаоса унутар православне цркве терен је који дотични познаје веома добро. Уравнотежена реторика амбасадора Браунбека оставила је позитиван утисак и на митрополита Амфилохија, посебно амбасадоров став изречен на конференцији за штампу у Подгорици: „Потребан је дијалог, а не само да се изгура закон“. Међутим догађаји који су услиједили, везано за упућивање параламенту спорног закона, показали су да је изјава лако могла бити плод пословичног америчког спољнополитичког лицемјерја. Свјеж и близак примјер је случај када се званичници САД кобајаги противе таксама владе Рамуша Харадинаја на робу из Србије, а са друге нису урадили ништа да се примјена такси обустави.
Главни бенефит који САД могу да добију од усвајања тзв. Закона о слободи вјероисповјести у Црној Гори је обезбјеђивање формалног повода будућој влади тзв. Косова, да позивајући се на црногорску праксу усвоји сличан закон и тако конфискује Дечане, Девич, Грачаницу, Патријаршију Пећку, Богородицу Љевишку и друге српске средњовјековне манастире на територији КиМ. С обзиром да се у Србији на прољеће спремају парламентарни избори, тај косовски закон можда баш дође на дневни ред током предизборне кампање у Србији, па се баш зато толико жури са усвајањем спорног закона у Црној Гори.
Да ли је Давидовић црногорски Иванишвили?
Свој став о тзв. Закону о слободи вјероисповјести православни вјерници показали су масовним присуством на два велика црквено-народна сабора, у Подгорици пред храмом Христовог Васкрсења и Никшићу пред црквом Светог Василија Острошког. Упркос временским неприликама које су оба сабора пратиле, у Подгорици се на тропској врелини од преко 40 степени окупило 15.000, а у Никшићу на децембарској олуји готово 20.000. вјерника. Међутим, ове двије снажне поруке као да нијесу успјеле поколебати власт.
Никшићки сабор имао је и непријатну предисторију, која се Богу хвала завршила без трагичних посљедица. У ноћи 11. децембра , у београдском хотелу Краун Плаза, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, који је и сазвао сабор за 21. децембар лакше је повријеђен у атентату, чија је мета био познати црногорски бизнисмен Миодраг Дака Давидовић, са којим је владика те ноћи вечерао. Давидовића, великог добротвора Српске православне цркве и ктитора Спомен музеја Стари Брод, посвећеног жртвама усташког геноцида у Другом свјетском рату, хитац из снајперске пушке погодио је у руку. Миодраг Давидовић се од атентата није уплашио и свега 10 дана касније послије појавио се на сабору у Никшићу.
Овај успјешан пословни човјек, власник неколико компанија чије пословање нису пратили скандали и контроверзе, већ годинама живи у Београду. Слови такође и за озбиљног противника црногорског режима. Била је готово извјесна ствар да 2017. на локалним изборима у Никшићу стане на чело опозиционе листе, са добрим изгледима да на тим изборима и побиједи. Међутим, опозиција, под нејасним околностима у последњем моменту одустала је од локалних избора у Никшићу. У неколико телевизијских интервјуа током последњих мјесеци, Давидовић је објелоданио и своје политичке амбиције везане за Црну Гору. Починиоци атентата на Давидовића за сада нису приведени правди, а оскудни трагови и запаљено оружје и возило којим су побјегли указују да иза свега стоји озбиљна организација. Не би било никакво изненађење, да неуспјели атентат има везе са Давидовићевим политичким плановима, односно његовом подршком у организацији црквеног сабора у Никшићу.
Колико личност од интегритета са озбиљним друштвеним угледом може бити опасна по диктаторе који власт одржавају на симбиози криминала и подршке Запада показао је случај Михаила Сакашвилија. Цијелу деценију чинило се да је грузијски диктатор Сакашвили недостижан за политичку конкуренцију, све док на црту његовој политичкој партији на парламентарним изборима 2012. године није изашла листа на челу са успјешним предузетником Биџином Иванишвилијем. Од тада до данашњег дана Грузијом суверено влада Иванишвилијева партија „Грузијска машта“, а бивши диктатор Сакашвили већ годинама је бјегунац од оптужби за стварање криминалне организације током обављања функције предсједника.
Можда је и у Црној Гори наступио моменат за озбиљног, храброг човјека од интегритета, који се доказао ван политике. Истина, дан након сабора у Никшићу, Миодраг Давидовић није се баш најбоље снашао у телевизијској дебати. Међутим почетно несналажење не мора ништа да прејудицира, јер сваки почетак је тежак.
Да ли је Амфилохије погријешио и трећи пут?
Многе у Црној Гори изненадио је апел митрополита Амфилохија да посланици опозиције сјутра, када се буде расправљало и гласало о тзв. Закону о слободи вјероисповијести, напусте парламент. Атмосфера у Скупштини Црне Горе била је последњих дана усијана као никада раније. Из опозиционог Демократског фронта било је чак и директних најава да ни по коју цијену неће дозволити да се гласање спроведе.
Изласком опозиционих посланика из парламента, на молбу митрополита Амфилохија, евентуални грађански протест губи смисао, чему у прилог иде и чињеница да православна црква сјутра неће позвати вјернике на ново организовано окупљање.
Митрополит Амфилохије је личност која се својим подвигом на Косову и Метохији након повлачења наше војске и полиције 1999. године златним словима уписала у историју српског народа. Међутим, остаће запамћено и да је 1996. године подржао протесте Коалиције у Београду, коју су предводили Вук Драшковић, Зоран Ђинђић и Весна Пешић. Годину дана касније, на јесен 1997, митрополит Амфилохије даје дискретну подршку Милу Ђукановићу, који уз помоћ бруталне крађе односи тијесну побједу над данас покојним Момиром Булатовићем.
Православним вјерницима у Црној Гори остаје нада да одустајањем од даљег активног отпора усвајању тзв. Закона о слободи вјероисповијести митрополит Амфилохије није направио и трећу озбиљну грешку.
Слика: Beogradski glas
