Државе балканског региона покушавају да искористе предности свог геополитичког положаја, пише у чланку за портал „Независимаја газета“ руски политиколог, директор Фонда за прогресивну политику и оснивач пројекта „Балканист“ Олег Бондаренко.
2020. година за Балкан уопште и посебно за руско-српске односе, упркос пандемији и ограничењима, била је прилично активна. Из тог разлога и очекивана посета министра спољних послова Сергеја Лаврова Београду и Сарајеву 15-16 децембра требало би да истакне важну улогу односа Русије са Србијом и Босном и Херцеговином. Ове две земље и даље су једине у Европи које нису подржале антируске санкције. Штавише, став БиХ по овом питању повезан је искључиво и потпуно са мишљењем Републике Српске и њеног лидера Милорада Додика. Као и пре 100 година, Срби остају поуздани савезник Москве у Европи.
Осим тренутне економске ситуације и трговине, током ове посете очигледно ће се разговарати и о косовском питању. Москва се чврсто држи Резолуције 1244 Савета безбедности УН, према којој се Косово сматра делом Србије. Међутим, Београд фактички не контролише три општине насељене Србима (Звечан, Лепосавић, Зубин Поток) на северу Косова, а да не помињемо остатак територије аутономије. Из тог разлога се пре извесног времена разговарало о могућности „разграничења“, према којем би Београд управљао српским општинама, а Приштини припали Прешево и Бујановац на југу Србије.
О овом питању је председник Србије Александар Вучић више пута разговарао и са косовским и са западним партнерима, као и са Москвом. Председник Владимир Путин рекао је да ће се Русија сложити са било којим решењем које је прихватљиво за Србију. Међутим, да ли због унутрашње неслоге и непопустљивости дела косовске елите, да ли због става немачке канцеларке Ангеле Меркел о неприхватљивости ревизије административних граница у Европи, решење није пронађено.
Током последњих преговора Александра Вучића са лидерима „независног Косова“ у Вашингтону 4. септембра на позив Доналда Трампа, потписана су два паралелна документа о „економској нормализацији“ — између САД и Србије и између САД и Косова. У њима су планови за развој економске сарадње на релацији Београд-Приштина (изградња аутопутева и железница, развој малог и средњег бизниса, стварање безвизног простора између Албаније, Северне Македоније и Србије итд.) допуњени низом обавеза који се не тичу региона. Са очигледним циљем да заради изборне поене, Трамп је предложио да се у српско-албанско регулисање убаце елементи блискоисточне агенде који се односе на признавање Јерусалима као главног града Израела и Хезболаха као терористичке организације. Али ако су за Београд то непотребни, али у одређеној мери безазлени кораци, онда би муслиманско Косово, које ужива озбиљну подршку исламског света, такве обавезе које је преузео премијер Авдулах Хоти, могле да коштају односа са Лигом арапских држава. У сваком случају, сада ће након очекиваног Трамповог одласка ови споразуми вредети „мање од папира на којем су потписани“.
Током протекле године Србија је постала неприкосновени лидер у свом региону — како у погледу раста БДП-а, тако и у погледу геополитичке тежине коју та земља добија под руководством Вучића. На парламентарним изборима 21. јуна, владајућа Српска напредна странка освојила је више од 60% гласова, и први пут у историји добила уставну већину – 188 од 250 посланика. Али истовремено, владајућа коалиција је формирана уз учешће свих партија које су прошле цензус (Социјалистичка партија и покрет СПАС).
У септембру ове године, под снажним притиском Брисела, Београд је био приморан да уведе мораторијум на учешће у било којим војним маневрима у периоду од шест месеци. Разлог за овакву врсту напада биле су традиционалне вежбе „Словенско братство“, које је овог пута требало да се одржи у Белорусији. Према речима професорке МГИМО Јелене Пономарјове, „замрзавање учешћа у свим војним маневрима, с обзиром на чврсто учешће земље у евроатлантским процесима, врло је храбар корак владе Србије“. Западне колеге посебно иритира чињеница да је Руска Федерација највећи добротвор српске војске у војно-техничкој сфери. Оружане снаге Србије добиле су бесплатно шест МиГ-29, 30 оклопних возила БРДМ-2МС и 30 тенкова Т-72МС. Овоме треба додати значајне попусте и друге погодности када српска страна добије наоружање и војну опрему од Русије.
Једнако важна гаранција мира у региону, сматра професорка, јесте и политика војне неутралности Србије и то нису само речи које су важне за Москву. Нова одбрамбена стратегија Србије (усвојена 27. децембра 2019.) гласи: војна неутралност — као одбрамбена политика Србије, која произилази из њених националних вредности и интереса, као и међународног положаја.
Држава која је била економски аутсајдер због санкција из доба Слободана Милошевића и дугог периода њиховог превазилажења, данас бележи развој користећи свој геополитички положај као мост између Европе и Азије. Србија је као једина држава на Балкану која користи повољности бесцаринске трговине са Русијом, након почетка рата санкцијама Запада и Москве постала привлачна „канцеларија“ за европске компаније које желе да наставе сарадњу са Русијом. Вучић, сразмерно величини државе, успева да прилично успешно користи искуство југословенског лидера Јосипа Броза Тита, идеолога „покрета несврстаних“.
За разлику од Вучића, лидери суседних земаља не могу да се похвале неким успехом. У Бугарској последњих месеци не јењавају протести против премијера Бојка Борисова. Његов македонски колега Зоран Заев, упркос историјским Преспанским споразумима са Грчком, због којих је држава добила чак и ново име, има озбиљне проблеме са поверењем грађана, а његова влада је на ивици распуштања – овог пута због бугарских претензија, односно непризнавања македонског језика и македонског народа.
Рекло би се, вечити црногорски лидер и суверени власник најмање републике бивше Југославије Мило Ђукановић, 30 година касније, изгубио је сву власт због једног (!) мандата на парламентарним изборима, па је сада опозициона коалиција на челу са професором Здравком Кривокапићем формирала владу. Како се већ сазнало, нови премијер Црне Горе не намерава да повуче земљу из НАТО-а, али ће истовремено покушати да нормализује нарушене односе са Београдом и Москвом. Недељу дана пре гласања у парламенту о новом саставу владе, Подгорица је „за крај“ прогласила амбасадора Србије у Црној Гори Владимира Божовића персоном нон грата и дала му 72 сата да напусти земљу. Уобичајено у дипломатији и већ најављено протеривање амбасадора Црне Горе из Београда у последњем тренутку спречио је лично председник Вучић због нежеље да се настави кварење односа двеју некада братских држава.
2020. је била година припрема за велики компромис — главни догађај српско-албанских односа у блиској будућности.
Дугорочни мир и просперитет на Балкану зависе од тога колико ће ова два сукобљена народа моћи да пронађу заједнички језик за миран и успешан суживот. Иначе, Вашингтон активно помаже у томе – специјални представник председника САД за регулисање питања КиМ Ричард Гренел најавио је издвајање 12 милијарди долара за спровођење економских циљева у року од пет година. Изградиће деоницу аутопута и пратећу инфраструктуру на релацији Ниш — Приштина, и директно повезати Београд и Драч. Тако би Србија преко Албаније могла да добије неочекивани излаз на Јадранско море. У условима блиске економске сарадње између Срба и Албанаца, питање политичког признања Косова било би уклоњено са дневног реда, што би коначно омогућило да ране из прошлог рата зарасту и да једни другима опросте. Русија, са својим богатим искуством међунационалне сарадње, иначе, такође може бити део овог процеса. Али Москва посматра процес са дистанце, избегава преузимање иницијативе и даје предност немешању у туђе послове.
