Пре неки дан сам наишао на истраживање јавног мњења у којем Хрвате, младе и не баш младе, питају о логору смрти Јасеновац. Они млађи кажу да не знају о постојању тог страшног места (или се праве да не знају). Па и они старији не знају баш пуно. Неки верују да су у том логору убијали Хрвате и Јевреје.
Међутим, то уопште није тако. И тешко је заборавити Јасеновац. Поготово ако сте бар једном чули за њега. Тамо су усташе (хрватски националисти) Независне Државе Хрватске убијали Србе, Роме и Јевреје. Према различитим проценама, број жртава могао да достигне је 1.200.000 људи.
Усташе су чак направиле посебан нож „србосјек“. Личио је на кожну рукавицу из које излази оштрица. На тај начин је рука била заштићена, а брзина клања повећана. Усташе су се такмичиле ко ће више људи заклати „србосјеком“. Један злотвор је за само један дан убио 1.300 људи.
Такав пакао је немогуће измислити и приказати га у хорор филму. И одбацити ту прошлост значи претварати се да не постоји, а тако се она може и препородити.
Али може се кренути и другим путем, на пример, прочитати књига преживелог логораша Егона Бергера „44 месеца у Јасеновцу“. Ова књига је хроника тога како се из најцрњег мрака у души ослобађа најстрашнија страна човека, нешто што је логички или на било који други начин необјашњиво. Неоправдана суровост. Нешто демонско, али створено људима, усташама. Књига садржи много фотографија о томе како су мученике слали на други свет, такмичећи се у лудилу.
Такве се ствари не заборављају, чак и ако нешто слично видите само једном у књизи или филму. Али то се заиста догађало. Усташе су надмашиле у својој суровости немачке нацисте, па чак и камбоџанске Црвене Кмере. Представљали су апсолутно зло. И у суштини то је зло остало некажњено. У сваком случају званично. Ђаволи НДХ су остали у сенци својих покровитеља — нациста из Трећег Рајха.
Према једној верзији, усташе је подржавао и Ватикан, конкретно загребачки надбискуп и кардинал Алојзије Степинац не само да није бранио, већ је и подржао убијање Срба. Папа Пије XII му није сметао, а неки католички свештеници су лично навлачили „србосјек“ на руке. На пример, један од џелата Јасеновца био је католички монах Мирослав Филиповић, звани брат Сатана. Истина, касније се појавило мноштво радова који су доказивали да су се усташе руководиле националистичким мотивима и католички фактор је остао у другом плану.
О злочинима усташа нису много говорили у комунистичкој Југославији, јер то би још више ојачало нетрпељивост између Срба и Хрвата. Да ли је то на крају помогло? Југославија се свеједно распала и на Балкану је избио крвави рат у којем су националност и вера били пресудни. Довољно је рећи да су деведесетих година мото усташа користили хрватски милитанти, црнокошуљаши ХОС-а.
У Немачкој отворено говоре о злочинима хитлеризма, и преносе полуистину (не могу да кажем истину) будућим генерацијама. Међутим, нацистички бацил и даље живи у једном делу немачког народа.
Хрвати су кренули другим путем. На пример, када је у згради УН-а у Њујорку отворена изложба „Јасеновац — право на незаборав“, званични Загреб је упутио протестну ноту поводом овог догађаја.
Или, на пример, у Аустрији је симболика усташа била забрањена тек 2018. године. Исте године су фудбалери хрватске репрезентације Домагој Вида и Огњен Вукојевић показивали забрањене гестове, а хрватски навијачи су на утакмици против Нигерије закачили транспарент са националистичким слоганом.
Не треба се чудити. У Хрватској се и даље води расправа о томе који су усташки симболи дозвољени, а који су претерани. Снимају се документарни филмови који буде симпатије према НДХ и топоними добијају називе у част нациста и њихових присталица (на пример, у бројним хрватским градовима још увек постоји улица „хрватског Гебелса“, идеолога усташког режима Миле Будака).
И тек у задње време пре свега захваљујући напорима новог хрватског председника Зорана Милановића таква срамна ситуација је почела да се мења. Председник је чак предложио да се уведе закон који у потпуности забрањује величање усташтва.
Он је отворено изјавио: „Независна Држава Хрватска, коју су предводили фашисти, била је страшан морални и политички колапс у историји наше земље.»
Управо су сада званичне власти положиле венце у знак сећања на жртве Јасеновца.
Подсећамо да је раније, у време Колинде Грабар-Китаровић, било немогуће замислити нешто слично. Штавише, бивша председница, на први поглед пријатна дама, изјавила је да је број жртава у Јасеновцу намерно преувеличан да би се вештачки створило осећање колективне кривице хрватског народа. „Није било никаквих србосјека“.
Милановић (углавном економски мотивисан) заиста покушава да промени ситуацију набоље. Међутим, земља је тек на самом почетку дугог и тешког пута из пакла, а дух хрватског нацизма је још увек жив. Идеологија усташа није нестала, није избрисана из свести.
Можемо само наградити председника Милановића аплаузом јер је напустио спомен-обележје у Окучанима у знак протеста против речи „За дом спремни“ на мајици једног присутног ветерена. Председник је добро поступио, али није у стању да очисти сваки хрватски разум. Штавише, овакви његови поступци ће само довести до нервозне и агресивне реакције неких политичких партија и друштвених организација.
У одређеном тренутку идеологија усташа може да се поврати. Куга у потпуности никада не нестане, она само чека своје време када ће поново да зарази људе. А они који наводно нису ништа знали о усташама, о логорима смрти и србосјецима, одједном ће се свега сетити.
Зло се може победити само јасним знањем, које заузврат рађа спремност да се суочимо са тим злом. Ако се неко претвара да зло не постоји и да се о њему ништа не зна, зло се само враћа још јаче. Такве су лекције историје. Главни трик ђавола, колико се сећамо, је у томе што је многе уверио да не постоји. Дај Боже да се у Хрватској коначно нашао истеривач ђавола и нацистичких демона.
