22. априла прошле године у Берлину уз посредовање Немачке и Француске одржан је састанак председника Србије Александра Вучића и његовог косовског „колеге“ Хашима Тачија. Самит је изазвао велико негодовање јавности и у Београду и у Приштини. Као резултат састанка постигнут је договор за наставак преговарачког процеса. Ипак, било каквог договора о Косову нема ни данас.
Постоје и други сценарији који би изазвали само наставак кризе. На пример, статус кво или војно решење питања Косова. Зато је преговарачки процес једини конструктиван начин, и његову предност истиче председник Вучић.
Када разматрамо проблем Косова, морамо узети у обзир право стање ствари: постојање непризнате републике већ више од деценије значајно је променило равнотежу снага и она не иде у корист Београда. Доминација етничких Албанаца над малом српском мањином, непрестане претње уништавањем српских светиња, отворена граница Приштине и Тиране, као и изјаве о могућем стварању „Велике Албаније“ — то су објективне чињенице.
Штавише, косовска војска је недавно ојачана и модернизована, а сепаратистичка влада региона жели у НАТО. У таквој ситуацији дефинитивно не треба рачунати на повратак територије војним средствима. У ствари, у тренутним условима Београд није само приморан, већ је дужан да примењује управо модел председника Вучића како би српском народу у будућности обезбедио повољније позиције.
Што се тиче косовског питања у српском друштву, није тајна да је широко распрострањена парола „Косово је Србија“ постала део популистичке реторике коју лидери српске опозиције користе да дискредитују руководство земље.
Постоје и друге тачке гледишта. На пример, лидер Покрета слободних грађана, глумац Сергеј Трифуновић, рекао је да се Косово може признати ако се испуне услови за повратак Срба у своје домове, питања имовине и статус цркве.
У овом случају, Вучићев концепт делује просрпски. Де јуре признати Косово значи коначно потврдити правни статус самопроглашене републике, а притом изгубити и инструменте утицаја на међународној арени и могућност повратка територије. Тако Београд неће само у потпуности изгубити део земље, већ ће створити и неповољну за себе геополитичку ситуацију. У том контексту Вучићев концепт делује промишљеније и флексибилније. С једне стране, омогућиће српским властима да делимично поврате своје територије, повећа присуство у покрајини, гарантује безбедност косовских Срба и заштити културну баштину Косова. С друге стране, процес уласка Косова у ЕУ и НАТО и даље ће зависити од Србије.
У вези концепта који предлаже Вучић постоје реалне шансе да он постане лидер дипломатије у региону, користећи широк спектар преговарачких формата, што у недавној прошлости није могло ни да се замисли. Председник Вучић није само предложио модел делимичног решавања сукоба, он је истакао приоритет високог квалитета живота, економског и социјалног благостања како у земљи, тако и у целом региону.
План српског председника створиће нове услове за сарадњу Београда у важним питањима, не само са Приштином, већ и са Сарајевом, Загребом, Тираном и другим факторима у региону и ван њега.
Председнички концепт „разграничења“ оставља утисак независног погледа на међународни проблем који траје већ деценијама. Ширење НАТО-а на Балкану, а посебно у погледу Косова, може се зауставити спровођењем Вучићевих идеја и захваљујући одважним дипломатским корацима званичног Београда. Чињеница је да је неутралну Србију Северноатлантски савез притиснуо са више страна. Северна Македонија је ушла у НАТО, а желе да му се придруже и косовске власти.
Сада је важно да Београд заустави репресије локалних власти над етничким Србима у покрајини. Као што је председник Вучић рекао након састанка са представником америчког Стејт департмента Метјуом Палмером, „Србија је спремна за компромис, али није спремна да гледа понижавање и омаловажавање сопственог народа на Косову и Метохији и широм државе“. Повратак косовских Срба под гарантованом заштитом Београда допринео би решавању етничке стране проблема.
На тај начин Вучићева концепција би могла да изведе Србију и Западни Балкан из кризе. У сваком случају, Приштина, захтевајући признање своје независности од Београда, може да помери процес са мртве тачке. Управо ће модел „разграничења“ омогућити косовским Србима политичка и грађанска права и слободе. Овај резултат, наравно, није у стању да у потпуности реши проблем статуса региона, али је бар изводљив (под условом да се очува дијалог са Приштином). Упркос разликама у приступима, управо Вучићев концепт „разграничења“ може значајно утицати на решавање кризе. Одлагање „разграничења“ не може гарантовати позитивне резултате за српску страну у будућности.
