Навршила се 21 година од НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије и увођења мировних снага на КиМ. Ти су догађаји обезбедили косовским Албанцима потребне услове за једнострано проглашење независности 17. фебруара 2008. и формирање државности на територији српске аутономне покрајине. Затим је део светске заједнице признао суверенитет ове „државе“ чиме се Косово претворило у главно политичко питања балканског региона, и важно питање светске политике. Питање интегритета Србије је и данас за Београд један од најтежих политичко-територијалних, економских и етноконфесионалних проблема.
Повратак Косова и Метохије није споредни геополитички задатак за Србе. То би питање престало да изазива бар једну од подела у друштву. Београд и Приштина покушавају од 2013. године да реше тај проблем. Међутим, последњих година Албанци одлучуј да заоштре односе са Србима. Док главно питање које изазива и међународну и унутрашњу полемику остаје такозвано „разграничење“ између непризнатог Косова и Србије.
22. априла прошле године у Берлину уз посредовање Немачке и Француске одржан је састанак председника Србије Александра Вучића и његовог косовског „колеге“ Хашима Тачија. Самит је изазвао велико негодовање јавности и у Београду и у Приштини. Као резултат састанка постигнут је договор да се настави преговарачки процеса. Ипак, било каквог споразума о Косову нема ни данас.
Треба рећи да је Немачка играла посебну улогу у неуспеху прошлогодишњих преговора: канцеларка Ангела Меркел је истакла да не може бити говора о промени граница. У Паризу сматрају да је то могуће уколико стране постигну компромис. Али генерално, ниједан европски посредник не жели да преузме иницијативу у решавању косовске кризе. Што се тиче Сједињених Држава, Вашингтон, напротив, тражи главну улогу у преговарачком процесу на Балкану.
У овим условима посебан значај има став Руске Федерације. Москва је више пута изјављивала да подржава територијални интегритет Србије и да се морају обезбедити законски интереси свих етничких група у региону, и истовремено наглашавала важност резолуције СБ УН 1244. Али Русија сматра да су могући и други начини решавања косовског проблема. 4. децембра 2019. одржан је састанак председника Србије и Русије Александра Вучића и Владимира Путина у Сочију на коме је руски лидер напоменуо да „Русија може да подржи компромисно решење између Београда и Приштине“. „Ми ћемо, свакако, подржати позицију Србије“, рекао је Путин. То омогућава председнику Вучићу, без обзира на резултат преговора о „разграничењу“ да рачуна на подршку Русије. Поред тога, постоји вероватноћа да ће Савет безбедности УН усвојити резолуцију о договореном „разграничењу“ која ће заменити ону под бројем 1244.
Главна кочница преговарачког процеса је и даље хуманитарна катастрофа у покрајини, што је резултат антисрпске политике регионалних власти. Добар пример тога су догађаји у Косовској Митровици 29. маја прошле године, када су наоружане албанске снаге примениле силу над становништвом у српском делу града. Овај инцидент је још једном нагласило дискриминаторску политику Приштине.
Шта заправо представља концепт „разграничења“ који је предложио председник Вучић и који је постао нови поглед званичног Београда на косовску кризу?
С обзиром на објективну немогућност Србије да контролише ситуацију у покрајини, Приштини се предлаже мала промена граница. Конкретно, Србији би припале општине у којима живи српско становништво (Звечан, Зубин Поток, Лепосавић, северни део Косовске Митровице). У замену за то Београд би делимично признао Косово као међународног субјекта. Српске власти не би признале Косово де јуре, али би престале да протестују против учлањења Косова у међународне организације. Други део Вучићеве идеје је економски, односно наглашена је важност укидања такси за српске производе.
Што се тиче очувања споменика српске културне баштине на територији КиМ, предвиђа се да српске цркве, манастири и нека насеља буду под посебним политичким, правним и екстериторијалним статусом под покровитељством Уједнињених нација, као што је Света гора на територији Грчке.
Постоје и други сценарији који би изазвали само наставак кризе. На пример, статус кво или војно решење питања Косова. Али управо је преговарачки процес једини конструктиван начин, и његову предност истиче председник Вучић.
Када разматрамо проблем Косова, морамо узети у обзир право стање ствари: постојање непризнате републике већ више од деценије значајно је променило равнотежу снага и она не иде у корист Београда. Доминација етничких Албанаца над малом српском мањином, непрестане претње уништавањем српских светиња, отворена граница Приштине и Тиране, као и изјаве о могућем стварању „Велике Албаније“ — то су објективне чињенице.
Штавише, косовска војска је недавно ојачана и модернизована, а сепаратистичка влада региона жели у НАТО. У таквој ситуацији дефинитивно не треба рачунати на повратак територије војним средствима. У ствари, у тренутним условима Београд није само приморан, већ је обавезан да примењује управо модел председника Вучића како би српском народу у будућности обезбедио повољније позиције.
Што се тиче косовског питања у српском друштву, није тајна да је широко распрострањена парола „Косово је Србија“ постала део популистичке реторике коју лидери српске опозиције користе да дискредитују руководство земље.
Постоје и друге тачке гледишта. На пример, лидер Покрета слободних грађана, глумац Сергеј Трифуновић, рекао је да се Косово може признати ако се испуне услови за повратак Срба у своје домове, питања имовине и статус цркве.
У овом случају, Вучићев концепт делује проруски. Де јуре признати Косово значи коначно потврдити правни статус самопроглашене републике, а притом изгубити и инструменте утицаја на међународној арени и могућност повратка територије. Тако Београд неће само у потпуности изгубити део земље, већ ће створити и неповољну за себе геополитичку ситуацију. У том контексту Вучићев концепт делује промишљеније и флексибилније. С једне стране, омогућава српским властима да делимично поврате своје територије, повећава присуство у покрајини, гарантује безбедност косовским Србима и штити културну баштину Косова. С друге стране, процес уласка Косова у ЕУ и НАТО и даље ће зависити од Србије.
У вези овог концепта, постоје реалне шансе да Вучић постане лидер дипломатије у региону, користећи широк спектар преговарачких формата, што пре неколико година није могло ни да се замисли. Председник Вучић није само предложио модел делимичног решавања сукоба, он је истакао приоритет високог квалитета живота, економског и социјалног благостања како у земљи, тако и у целом региону.
План српског председника створиће нове услове за сарадњу Београда у важним питањима, не само са Приштином, већ и са Сарајевом, Загребом, Тираном и другим факторима у региону и ван њега.
Председнички концепт „разграничења“ оставља утисак независног погледа на међународни проблем који траје већ деценијама. Ширење НАТО-а на Балкану може се зауставити спровођењем Вучићевих идеја и захваљујући одважним дипломатским корацима званичног Београда. Чињеница је да је неутралну Србију Северноатлантски савез притиснуо са више страна. Северна Македонија је ушла у НАТО, а желе да му се придруже и косовске власти.
Сада је важно да Београд заустави репресије над етничким Србима у покрајини. Као што је председник Вучић рекао након састанка са представником америчког Стејт департмента Метјуом Палмером, „Србија је спремна за компромис, али није спремна да гледа понижавање и омаловажавање сопственог народа на Косову и Метохији и широм државе“. Живот косовских Срба под гарантованом заштитом Београда допринео би решавању етничке стране проблема.
На тај начин Вучићева концепција би могла да изведе Србију и Западни Балкан из кризе. У сваком случају, Приштина, захтевајући од Београда признање своје независности, може да помери процес са мртве тачке. Управо ће модел „разграничења“ омогућити косовским Србима политичка и грађанска права и слободе. Овај резултат, наравно, није у стању да у потпуности реши проблем статуса региона, али је бар изводљив (под условом да се очува дијалог са Приштином). Упркос разликама у приступима, управо Вучићев концепт „разграничења“ може значајно утицати на решавање кризе. Одлагање „разграничења“ не може гарантовати позитивне резултате за српску страну у будућности.
