Последњих дана колективу портала „Балканист“ често упућују реторичко питање „коме је сад стало до Балкана?“.
А нама је увек стало до Балкана, ми у било којој ситуацији мислимо пре свега на Балкан.
Али и шира јавност би такође могла да управо сада мисли на Балкан. Бар зато што се нови геополитички распоред снага, или контуре нове „велике шаховске табле” најјасније виде управо на Балкану.
Рецимо, Хрватска се донедавно односила прилично неутрално према Русији. На једну страну је вукао отворено проукрајински премијер Пленковић, док је председник Милановић исток Украјине јавно називао „руским предсобљем“. За неколико дана колико је прошло од почетка војне операције у Украјини, ситуација у Хрватској се драстично променила – Милановић који је звучао ако не проруски, онда бар неутрално, сада каже да Украјина мора одмах да буде примљена у НАТО, као и Босна и Херцеговина, као и самопроглашена Република Косово.
А Хрватска је постала готово главна транзитна тачка за избеглице са запада Украјине, посебно са Закарпатја. Они пролазе кроз Мађарску, где власти нису баш љубазне према њима али им не ометају пут, а затим мањи део избеглица иде у Аустрију, док већи иде у Хрватску и Италију. Јасно је да до Италије неће доћи сви који су то желели. Штавише, премијер Пленковић обећава украјинским избеглицама сваку врсту помоћи. Сасвим је јасно да се ради о ПОТПУНО ДРУГАЧИЈОЈ ХРВАТСКОЈ.
У том смислу посебно долази до изражаја доследно и стратешки беспрекорно понашање председника Србије Александра Вучића.
И српска опозиција и руски медији који за њом понављају као папагај (знате, наравно, о коме је реч) донедавно су Вучићу замерали да покушава да седи на две столице. А истинитост оваквих оптужби се одлично проверава у критичној ситуацији.
Видимо да од свих балканских земаља једино Србија није подржала санкције против Русије, док је Вучић апсолутно јасно дао до знања да је то његов лични став и да га неће променити.
Опозиција је и овде нашла шта да замери – српска делегација у УН није подржала санкције против Русије, али гласала је „за“ резолуцију којом се осуђује кршење територијалног интегритета Украјине.
И то у ситуацији када, на пример, чешки председник Земан, који је годинама важио за „пријатеља Русије“, има све најгоре речи за нас и позива да нас стигне Божја казна.
Када је у Бугарској смењен министар одбране јер није мислио да његова држава треба да активно наоружава Украјину…
Ми нећемо бити тако захтевни као Обрадовић или, рецимо, наш стари познаник, политиколог Стеван Гајић.
То што Србија категорички одбија да се придружи санкцијама против Русије је већ чин велике храбрости.
Александар Вучић не претерује када каже да је за три дана остарио десет година. Притисак ЕУ и САД је огроман…
Истовремено, његово доследно одбијање да учествује у подизању нове „гвоздене завесе“ око Русије може се исплатити.
Искуство Титове Југославије показује да у свакој „гвозденој завеси“ или „санитарном кордону“ мора бити малена капија.
За њено присуство заинтересовани су и Русија и колективни Запад.
У ствари, нико не жели прекид свих односа између Русије и Европе.
ЕУ је заинтересована да казни Русију али и да је то што мање кошта, да не би испало „да сам мајци у инат дозволио да ми се смрзну уши“.
А за тако нешто је преко потребна држава посредник која ће сачувати авионски саобраћај са Русијом чак и ако се цела Европа затвори и објави Москви бојкот.
Та држава посредник ће омогућити руском бизнису да повуче капитал из Европе (и обрнуто) преко филијала у Србији.
Вучићев претходник Војислав Коштуница је као мантру понављао да Србија треба да постане балканска Швајцарска.
Пре петнаест година то је звучало смешно.
У новим геополитичким условима то и не звучи као тотална утопија.
