Када је у новембру 1995. године у војној бази у Дејтону (Охајо, САД) потписан Дејтонски споразум којим је подељена нова држава Босна и Херцеговина, главни циљ потписника био је постизање мира између Срба са једне стране и муслимана и Хрвата са друге. Када су српске снаге контролисале две трећине Босне, Американци су журили да их присиле да се ограниче на 49% територије. Током протеклих четврт века, тај рат у региону се полако завршио, следећи — на Косову — после НАТО агресије завршен је свргавањем Слободана Милошевића и пет година касније нестанком саме Југославије. Али главни разлози рата — етничка и верска нетрпељивост – нису никуд нестали.
Моја вршњакина Српкиња Вања рођена је и одрасла у Сарајеву. Када је имала око 10 година њеној породици, као и другим српским породицама, муслимани су почели да прете: „Време је да напустите нашу земљу“, говорили су. И једног дана мајка јој је дала читаву породичну уштеђевину и сместила је у авион за Београд, а одатле је стигла у Подгорицу, где су је са пуним ранцем заборављених југословенских динара дочекали рођаци. Вања се отад труди да не иде у Сарајево, иако се одавно вратила у Бањалуку (студирала је у Немачкој и сада ради за немачке компаније у Босни). И таквих Срба је већина. Људи који преживе рат не воле да се враћају на места конфликта, поготово ако су ти градови сада у рукама непријатеља.
Са друге стране, такстисти Бошњаци који раде у у старом муслиманском делу Сарајева пре него пређу у српски део града скидају са крова зелени знак „такси“. Долази до апсурда: у различитим деловима једне државе се користи различит новац, са различитим ликовима на банкнотама, Србима, муслиманима или Хрватима.
За 25 година колико држава постоји она представља заправо подељену територију и вештачки савез севера и југа – православних Срба и муслимана Бошњака са малим бројем Хрвата католика. Од 4 милиона становника више од 2 милиона су Бошњаци, 1,3 милиона Срба и око 600 хиљада Хрвата. У Председништву су окупљени представници три народа и свака одлука мора да буде донета консолидовано, од стране свих учесника. Власт је фактички у рукама „врховног представника“ међународне заједнице, којег именује ЕУ. Већ преко 10 година на овој функцији је Аустријанац словеначког порекла, Валентин Инцко. Он има право да уклони било ког изабраног политичара, да поништи било који усвојени закон, стави вето на било коју одлуку било које власти, како на нивоу босанских конститутивних ентитета — ентитета Републике Српске, тако и муслиманско-хрватске федерације, и на нивоу (кон)федерације, што фактички и јесте Босна и Херцеговина.
На исти начин је формиран и Уставни суд — поред парне заступљености сва три народа, учествују и три представника међународне заједнице, односно Европског суда за људска права из САД, Британије и ЕУ. Два бошњачка гласа плус један хрватски и три међународна су довољна за одобравање свих, по правилу, антисрпских одлука, на шта су представници босанских Срба више пута скретали пажњу.
Почетком фебруара Уставни суд је донео још једну контроверзну одлуку — да одузме 10% територије Републике Српске на граници са Хрватском и преда је властима у Сарајеву, јер је та територија раније припадала разним савезним властима бивше Југославије. У пракси то значи следеће: одузимање обрадиве земље заједно са селима и становницима, што Срби категорички одбијају.
Као одговор на то Милорад Додик је најавио да Република Српска започиње процес изласка из БиХ, својеврсни РС-егзит, и обуставља своје учешће у свим заједничким органима власти, све до забране да „међународни представници“ учествују у раду Уставног суда.
Представници Хрвата су подржали српске захтеве. Пошто су Бошњаци прекршили џентлменски договор и на последњим изборима својим гласовима изабрали хрватског представника Председништва, лидер Хрвата који је изгубио битку Драган Човић је чест гост у Бањалуци и фактички Додиков савезник против Бошњака.
Средином деведесетих, пре састанка у Дејтону, председници Југославије и Хрватске Слободан Милошевић и Фрањо Туђман разговарали су о подели Босне. Међутим, главни противник је тада била Немачка која је стављала нагласак на појаву у центру Европе прве исламске државе. Фактички то се и догодило и за утицај на Сарајево данас се боре Анкара, Ријад па чак и Техеран. Много улажу у изградњу џамија, у банкарски и грађевински сектор и настоје да постану главни исламски центар за босанске муслимане. Зато је турски председник Ердоган одржао Турски међународни европски конгрес 2018. године управо у Сарајеву, пошто му је забрањено да то учини у Немачкој. Босанске власти су након покушаја пуча у Турској, предале Анкари следбенике Фетулаха Гулена који се крије у Америци. У БиХ лето проводе имућни Саудијци са својим харемима, балканске врућине су пријатније од саудијских. А вехабије граде своје џамије у удаљеним градовима и селима и чак плаћају мушкарцима додатних 100 евра месечно да би пустили браде. Узгред, од 11 терориста који су учествовали у припреми напада 11. септембра 2001. године, њих шест је имало држављанство БиХ.
Последњих година су активни покушаји да се одузме пуномоћ Републици Српској, све до стварања заједничке армије којом би руководили искључиво у Сарајеву. У међувремену, Додик, који је стао на чело Републике Српске захваљујући антиратним расположењима не без учешћа Медлин Олбрајт, који изјављује да Срби треба да имају своју полицију и специјалне снаге, постао је главни изазивач главобоље за Запад на Балкану. Од 2017. године је под америчким санкцијама. Истовремено, на општим изборима 2018. године, први пут за време постојања БиХ, био је у стању да узме у своје руке и федералну и републичку власт. Упркос томе, нису му дозволили готово годину дана да изабере свог премијера БиХ, уцењујући га потписивањем мапом пута о уласку земље у НАТО. Тек у октобру 2019. године власт у БиХ је деблокирана, али не задуго. И сада квинта (САД, Британија, Немачка, Француска и Италија) оштро критикује Додика и преко немачког министарства спољних послова преноси поруку да је одлука Уставног суда „коначна и обавезна“.
Тешко је замислити излазак Републике Српске из БиХ, бар због особина граница и подељености територије РС. Али то би био достојан одговор на политику разграничења на Косову, ако би се одједном такав план опет нашао на дневном реду. Управо је ових дана председник Србије Александар Вучић изјавио да ће ЕУ наставити да врши притисак на Београд како би признала Косово, обећавајући заузврат учлањење у ЕУ. Али судећи по анкетама, већина Срба више не жури у ЕУ: број људи који желе да се придруже ЕУ је мањи од оних који не верују у оправданост таквог корака. А с обзиром на чињеницу да је Србија пред изборима, не треба очекивати да ће се подела Косова ускоро вратити на дневни ред.
Једина шанса да се Београд и Приштина врате дијалогу је укидање уведених такси и распуштање косовске војске која се ствара упркос резолуцији 1244 СБ УН. Али ни то неће бити могуће до јесени, када ће поново започети дискусију о разграничењу Косова за шта је Додик један од првих присталица. Он у томе види једини начин да се Република Српска споји са Србијом уместо да наставља да брани мртав Дејтонски споразум, за који се, попут резолуције 1244 о Косову, и даље држе све просрпске снаге, укључујући Москву. Рећи да Дејтонски споразум нема алтернативе могу само они које он у потпуности задовољава. Али у пракси полака промена статуса кво све мање задовољава учеснике велике балканске игре. И ту ће игру добити онај који први формулише и предложи нова правила за све.
Олег Бондаренко,
оснивач пројекта „Балканист“, директор Фонда за прогресивну политику, за НГ-Дипкурьер
