Почетак двадесетог века био је богат занимљивим и контрадикторним личностима, али мало ко је доживео тако брз успон и тако страшан пад као Александар Стамболијски (1879-1923). Он се од агронома претворио у вођу странке, противречио је самом цару, осуђен је на доживотни затвор, али су се околности након неколико година затвора драматично промениле. У ствари, био је веома близу да се претвори у диктатора, а амбиције су га коштале живота.

Земљорадници су тада чинили око 80% становништва Бугарске, па не чуди што је будући премијер био агроном по образовању. Међутим, он није радио на пољима, већ је писао за лист Бугарског земљорадничког народног савеза (БЗНС) „Земледелско знаме“. Стамболијски је брзо постао главни теоретичар и пропагандиста ове странке.  А 1908. године, када је изабран за посланика у Народној скупштини, бивши агроном је постао главни представник бугарског сељаштва.

Александар Стамболијски је промовисао не само популарне у то време идеје народне власти и уставне законитости, већ је био и велики противник умешаности Бугарске у велики рат. Својом антиратном реториком посланик је брзо стекао популарност међу широким масама, док су се војска и монархисти окренули против њега.

Стамболијски је подржавао идеју Балканске федерације, чиме је стекао још више непријатеља.

„Током своје каријере Стамболијски је користио сваку прилику да ојача балканско јединство. Кад је Аустрија напала Србију 1914. године, изјавио је: „Надам се да ће наша браћа Срби победити Аустријанце“. Сећајући се недавних ратова, већина посланика је узвикивала: „Издајица! Ти си Србин!“ „Не, ја нисам ни Србин ни Бугарин“, одговорио је Стамболијски, „ја сам Јужни Словен.“ У затвору је формулисао принципе Бугарског земљорадничког народног савеза. Седми члан ових принципа гласи: „Земљораднички савез промовише јаке и мирне односе између Бугарске и њених суседа… Њене активности имају за циљ јачање ових добрих односа уједињењем Бугарске са другим балканским државама на савезној основи“, стоји у чланак „Балкански покрет за федерализацију: непризната тачка гледишта“ историчара Универзитета у Чикагу Л.С. Ставрианоса.

Очигледно је да је будући бугарски премијер био храбар човек. На састанку посланика са царем није се уплашио да оштро критикује планове Фердинанда I да ступи у рат на страни Аустроугарске и Немачке. Због своје дрскости Стамболијски је осуђен на доживотну робију. 6. септембра 1915. Бугарска је ушла у рат на страни Централних сила, доживела пораз и била принуђена да потпише срамну капитулацију. Нејски споразум 27. новембра 1919. у предграђу Париза потписао је управо Стамболијски као премијер Бугарске. Како је то било могуће?

Крајем септембра 1918. године, војници исцрпљени ратом су се побунили и подигли  Владајски устанак. Током устанка ослобођени су многи политички затвореници, а међу њима и Стамболијски. Цар Фердинанд му је тада понудио широка овлашћења како би смирио побуњене масе. Стамболијски је пристао. Међутим, уместо да угуши устанак, он га је довео до Софије.

29. септембра 2018. побуњеници су дошли до главног града, али су након неколико дана поражени. Устанак је био неуспешан, Стамболијски приморан да бежи, али и Фердинанд је морао да преда власт сину Борису III, који је одмах прогласио амнестију за учеснике устанка. У јануару 1919. Стамболијски је поново постао посланик Народне скупштине, а након победе БЗНС-а на парламентарним изборима 17. августа његова странка је добила већину министарских портфеља. Када је премијер Теодор Теодоров одбио да прихвати услове предаје које су предложиле земље победнице, Нејски споразум је потписао Стамболијски.  

Већ 21. маја 1920. Стамболијски је постао можда најмоћнији човек у Бугарској. После избора, готово сва кључна места у влади преузели су функционери БЗНС, а сам Александар Стамболијски постао је министар рата. Војска га је одмах замрзела јер се у те ствари није разумео, а био је активни присталица смањења броја оружаних снага. Штавише, 10. октобра 1919. премијер је тражио да се починиоци националне катастрофе казне.

„Народна скупштина је 22. новембра 1919. године већином гласова усвојила Закон о суђењу кривцима за националну катастрофу… Мешање Бугарске у Први светски рат кажњавано је доживотним затвором, а ратно профитерство смртном казном. Иста казна била је предвиђена за особе које су активно учествовале у припреми и вођењу војних операција и кршиле законе земље. Пред лице правде је изведено 35 министара, многа војна лица и политичари, ратни профитери. „Ништа слично се није догодило ни у једној држави послератне Европе“, пише доктор права Николај Катајев у свом делу „Политика, власт и право у погледима Александра Стамболијског“.

Да би потврдио своју моћ, премијер је створио „Наранџасту гарду“ — наоружане одреде сељака. Они су обављали прљаве послове у име шефа владе; оптужени су за смрт неколико опозиционих новинара (бугарске новине су више пута оптужиле БЗНС-а за крађу колосалних сума, а самог премијера за луксузан живот и друга политички мотивисана убиства. У јесен 1922. реакционарна политичка и војна елита покушала је да одржи конгрес посвећен политици Стамболијског. Учеснике конгреса су напали „Наранџасти“: претукли их и обријали им браде. Многи који се нису сложили са режимом, оптужени су потом за тежњу да изазову „националну катастрофу“ и осуђени. Понекад су се користиле репресије против комуниста и других противника…


Стамболијски је уживао у власти. Вероватно би се усудио да се супротстави и самом Борису III, али број његових непријатеља је стално био у порасту: војска, монархисти, левичари, а затим и македонски комити.Пријатељски односи са Београдом изазвали су бес терористичке Унутрашње македонске револуционарне организације – ВМРО, и чим је Стамболијски пристао да се заједно са Београдом бори против националиста, доспео је на њихову црну листу. Убрзо, 4. фебруара 1923, бомба је бачена у његову ложу у Народном позоришту у Софији. Премијер није повређен.

Александар Стамболијски је окренуо против себе не само политичаре, већ и многе обичне грађане. 9. јуна 1923. године „Војни савез“ је уз подршку монархиста и уз прећутни благослов цара и опозиције подигао устанак. Наранџаста гарда је делимично разоружана, делимично ликвидирана. Стамболијски, који је одмарао у родној Славовици, покушао је да мобилише њему одане снаге како би угушио устанак, али није успео. Премијер је затим покушао да се сакрије у једној од царских резиденција, где је могао да тражи имунитет, али је 13. јуна заробљен и одведен у Пазарџик. Окрутни македонски комити су га тамо преузели. Верује се, међутим, да су македонски националисти били само инструмент у рукама цара Бориса.

Смрт Александра Стамболијског била је страшна. Дуго су га мучили, ископали му очи, одсекли десну руку којом је потписао Нишки споразум са Краљевином СХС, и одсекли главу. Главу премијера су послали у Софију у кутији за торту. Кажу такође да су политичару пре смрти одсекли уши и терали га да их поједе.

Тако почев од праведних идеала — борбе за права сељака, за осуду ратних злочина и покушаја уједињења балканских народа — Александар Стамболијски умало није постао диктатор, али и платио главом своју политику.