Код вас је, наравно, све лепо: лаванда, рузмарин, али некако није патриотски, некако није нашки… Код емиграната у дворишту треба да расте барем бреза. Не напуштајте своје корене – рекао ми је писац и историчар Никита Бондарев, радознало загледајући фотографију наше расцветале баште. 

— Имамо јабуке и крушке! – одговорила сам. Узгред, у детињству, када сам слушала песму „Каћуша“, чинило ми се да се у њој пева „процветале јабуке играчака“ („расцветали яблони игрушки“ уместо „и груши“). Просто у нашој Удмуртији – или земљи вечито зелених парадајза – од како памтим нису расле никакве крушке, чак се не сећам да сам их у детињству јела. Јела сам огрозд – тога се сећам, и правила огрлице од бобица рјабине (на српском: дрво јаребика – прим. прев)…

Тада су ме опхрвала сећања. Горки сок наранџастих бобица које смо низали на дуге нити  био је закаснели укус лета. Оно је неповратно нестајало за хоризонт, уступајући место равнодушној јесени, која је све до зиме горела жеравицама рјабине.

Треба да посадим рјабину, помислила сам.  

Српска јесен је сасвим различита од наше руске. Она опојно мирише на шљивовицу из суседног дворишта, пламти у прегрштима хризантема које се продају на сваком ћошку. По свежим ноћима огромне звезде са радозналошћу гледају с неба на земљу која се припрема за кратку и благу зиму.

Весела је то јесен, радосна, док је руском срцу својствено да се у ово доба године мучи у предосећајима, да тугује и преиспитује се уз опроштајну ужурбаност птица. „Ах, Александре Сергејевичу (Пушкине), мили, зашто нам ништа нисте рекли?“ (стих из песме руске групе ДДТ „Последња јесен“ – прим. прев). Моја тајанствена руска душа ни сама не зна зашто јој је то потребно и зашто јој у Србији то недостаје.

Али ево невоље: рјабина се у Србији врло тешко налази! У дивљини расте можда само у планинама – а како ту да је нађем! Жалосно сам прелиставала каталоге расадника који су нудили већ прилично велике рјабине по цени две вечере у добром ресторану. А и није ми било до куповине! Ми, некадашњи пионири, не тражимо лаке путеве. Много занимљивије нам је да се довијамо.

И брзо нам се пружила прилика. Позвали су нас да снимимо репортажу о томе како су деца из Русије боравила у српском летњем кампу. Прво што сам угледала у дворишту главне зграде биле су стасале рјабине препуне тешких црвених гроздова бобица. Али убрзо је радост сменило разочарање. Схватила сам да ту нећу моћи да узмем изданак, јер је то било одрасло дрвеће са правим стаблима и богатим крошњама.  

Међутим, као што је познато, Руси се не предају тако лако. У задњем дворишту трпезарије открила сам прелепи грм рјабине са бујним гранама, у чијем подножју је ижџикљало много младица. Преостало ми је само да смислим како да једну од њих ископам. 

— Чиме да је ископам? Немам ашов, нећу ваљда виљушком – размишљала сам током ручка, гледајући кроз прозор, где су у бојама сунчевог заласка блистали гроздови рјабине.

— Ножем  — предузимљиво ми предложи муж.

— Али одакле ми нож? Да га украдем из прибора? Али овде келнери прате сваки наш покрет – размишљала сам.

Пришао нам је старији келнер и почела сам да импровизујем.

— Могу ли да вас замолим да нам позајмите нож? Хоћемо да исечемо лубеницу.

— Нема проблема, донесите овамо вашу лубеницу. Ми ћемо вам је исећи како треба!

—  *** — помислила сам нерасположено и одважила се да идем до краја.

— Не треба, ми ћемо је тек увече јести, а није згодно да је носимо тамо-амо. Дајте нам, молим вас, нож, ујутро ћу вам га вратити.

То је упалило.

Почело је да се смркава. Деца су отишла у дискотеку, а ја сам, наоружана ножем, кренула у акцију. Муж је стајао на стражи. Клекла сам на земљу, напипала најјачи изданак и почела да копам земљу око њега. Земља је била тврда.

— Здраво! Пуш-пауза? Како иде посао? – мужу је пришао један од васпитача и започео разговор. Облио ме је хладан зној. Помислила сам да лопови никада немају мира. Одједном су деца у сали дигла галаму и васпитач је отрчао да види шта се дешава. Одахнула сам. Једном у животу се решим да нешто здипим – и то неку рјабину високу десетак центиметара – и све нерве искидам.

— Шта још тамо петљаш? – пропиштао је муж.

— Па копам, земља је тврда!

Неколико минута касније изашла сам са ножем испод жбуна сва у паучини, и ми смо, сакривши од погледа нож и наш плен, отишли у собу. Срце ми је лупало.

— Здраво, комшије! — у ходнику су нам се обратили весели момци који су били у суседној соби и сваке ноћи до касно завијали неке песме. Тргла сам се и замало нисам испустила нож из џепа.

 — Добро вече. Ви нас то снимате? — незадовољно сам питала, приметивши да они наш разговор снимају камером. Само ми још то фали!

— Да, ми све снимамо, ја сам Бака Прасе! — измотавајући се рекао је један од њих.

 — А ја сам Катарина Лане —  и шта с тим? — слегла сам раменима, последњом снагом се трудећи да сачувам спокој.

Изданак рјабине на светлости дана није више изгледао тако снажан, као на додир. Била је то танушна гранчица са неколико пожутелих листова која је тужно стајала у чаши, откинута од корења, не знајући каква је судбина чека.

Следећег дана ми се учинило да цео камп „зна шта смо радили прошле ноћи“. Сва деца, васпитачи и особље гледали су нас испод ока и нешто се домунђавали.

— Каква срамота – мислила сам.  

За време ручка јавио ми се син.

— Мама, појавили сте се на Јутјубу код Баке Прасета! Сада сте познати, цела школа вас је гледала! – одушевљено се драо у слушалицу.

— Ти то озбиљно? Онај глупан из ходника је неки познати јутјубер??? – нисам могла да верујем својим ушима.

Испоставило се да Баку Прасе, распуштеног свештеничког сина, у Србији гледају сви тинејџери и да је на свом каналу зарадио гомилу новца. Сада је јасно зашто су нас сви у кампу гледали разрогачених очију! Муж и ја смо се ваљали од смеха.

Рјабину смо срећно донели кући и посадили у земљу. Данас је већ моје висине, али још ниједном није цветала. Сваке године нестрпљиво очекујем када ће се моја рјабинушка најзад окитити гримизно-црвеним бобицама, па ћу коначно имати прилику да дочекам јесен на наш начин – са пуноћом меланхолије о којој су писали руски класици.