Од око 10.000 грађана Русије, који имају стални боравак на територији Црне Горе, више од половине живи на територији општине Бар. Такође, десетине хиљада Руса на територији исте општине посједују некретнине, док десетине хиљада руских туриста претходних година су били редовни посјетиоци на барској ривијери. Слична статистика је у погледу туристичке посјете и власника некретнина у барској општини важи и за грађане Србије.
Тања Спичановић, актуелна замјеница барског градоначелника биће кандидат владајућег ДПС-а на сјутрашњим парламентарним изборима. Представљајући своју посланичку кандидатуру, Спичановићева је прије неколико дана изјавила да су „Русија и Србија џелати Црне Горе”, који желе да „створе губернију на Медитерану”. Ова бестидна изјава са елементима неонацизма толико се допала креаторима кампање владајуће странке да су је штампали и на пропагандном флајеру.
Интересантно је да су Мило Ђукановић и владајући ДПС своју предизборну кампању за сјутрашње изборе за разлику од претходних почели без директног помињања Русије. Штавише, Влада Црне Горе 4. августа укинула је ограничења за улазак грађана Руске Федерације са готово очигледним циљем да руски грађани спасу пропалу туристичку сезону и ублаже незадовољство међу десетинама хиљада сезонских радника и власника апартмана на црногорском приморју. Званична Москва потпуно је игнорисала одлуку Ђукановићевог режима о отварању граница и није узела чак ни у разматрање евентуално обнављање редовних и чартер авио линија са аеродромима у Тивту и Подгорици, без којих је посјета руских туриста Црној Гори практично немогућа. Стога, управо игнорисање Ђукановићеве молбе за спас туристичке сезоне од стране званичне Москве може бити разлог зашто се русофобија поново убацује у финиш кампање владајуће странке. Неколико дана прије изјаве Спичановићеве и сам Мило Ђукановић је у Херцег Новом говорио је да се „Русија није одрекла претензија према Црној Гори”.
На сличан начин како се у Украјини и балтичким земљама лажира и прекраја историја тезама о “совјетској окупацији”, бесмислица о српској окупацији 1918. године постала је догма државне полтике Мила Ђукановића. Прије неколико година усвојен је и Закон о династији Петровић-Његош, који уједињење Србије и Црне Горе 1918. у заједничку државу Јужних Словена третира као “акт насилне анексије.” Ова бесмислица унијета је и у школске програме, а из њих је истовремено избрисан налаз међународне комисије, која је 1919. године испитала оптужбе владе свргнутог црногорског краља Николе Првог Петровића о околностима српко-црногорског уједињења.
Међународну комисију предводио је француски генерал Франше Д’Епере. Комисија је непобитно утврдила да су избори за Подгоричку скупштину, која је изгласала уједињење, били слободнији и транспарентији од свих ранијих избора организованих од стране бившег режима краља Николе, да се све донијете одлуке могу сматрати легалним и легитимним, те да се у Црној Гори налазило свега 500 војника, не српских, већ југословенских, и да се они ни на који начин нису мијешали у изборни процес. Док се са једне стране игноришу релевантни историјски извори, Нела Савковић-Вукчевић, посланик владајуће странке у претходном и кандидат за посланика у будућем парламентарном сазиву, прије неколико мјесеци са скупштинске говорнице изрекла је лаж да је “страни фактор спријечио спаљивање моштију црногорских светитеља Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког, које је тражено на Подгоричкој скупштини 1918.”
Измишљотина да је једна дубоко хришћанска држава, каква је била 1918. створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, покушала да спали мошти православних светитеља, лаж је која својим интензитетом превазилази чак и антијеврејску кампању коју су 30-их година прошлог вијека ширили нацисти у Њемачкој. Изјава Савковић-Вукчевић је само једна кап у мору лажи, којима се на бруталан начин злоупотребљава историја за постизање дневно-политичког циља и распиривања мржње према Србији. Колико Црна Гора у овој предизборној кампањи подсјећа Њемачку из прве половине 30-их, најбоље илуструју пријетње предсједника Мила Ђукановића и премијера Душка Марковића митрополиту Амфилохију да ће завршити као Јоаникије Липовац (митрополит црногорско-приморски, кога су 1945. године стријељале нове комунистичке власти).
Побједа ДПС-а продужила би агонију заробљене државе, чија је комплетна економија подређена финансијским и пословним интересима породице и окружења првог човјека у држави. Такође, намећући обавезу Тањи Спичановић, замјеници градоначелника града са највећим бројем руских и српских туриста и власника некретнина да искаже безуман, буквално неонацистички став, Мило Ђукановић је јасно демонстрирао да ће у случају његове побједе на сјутрашњим изборима непријатељство према Русији и Србији бити један од главних вектора спољне полтике државе Црне Горе.
