Како су се односи Русије и Србије променили 22 године након почетка НАТО бомбардовања Југославије, зашто косовски проблем још увек нема решење и зашто је референдум о признању Косова од стране Београда нешто из области фантазије говори српски политиколог Драгомир Анђелковић ексклузивно за портал „Балканист“.

– Март је месец годишњице огромне трагедије за Србију. Шта мислите, да је садашње руководство тада било на челу државе, да ли је могло да се избегне бомбардовање?

– Кривица за оно што се десило 1999. није на Србији и њеном тадашњем руководству, већ на оним западним центрима моћи који су покренули агресију на нашу земљу. Време је потврдило да је њима био циљ даљи продор на Исток, односно јачање НАТО обруча око Русије. Иако су се крајем 20. века још претварали да им је Москва пријатељ, она је већ тада била њихова истинска мета. Стога, ко год да је био на власти у Београду, а да није био спреман да одустане од српских националних интереса и приклони се јавној или тајној антируској политици, био би сатанизован и изложен западним ударима. Ако Београд не би капитулирао, то би свакако прерасло и у агресију на Србију пошто је испланирана њена окупација у целини и после тога увлачење у НАТО, а ако то није могуће њено постепено комадање и успостављање евроатлантског војног присуства на деловима њене територије.

За многе на Западу Срби су били и остали „мали“ или „балкански Руси“, и све оно што мисле о Русији а нису одмах у стању да реализују, примењују на Србији, у очекивању погодних околности да и са нових позиција интензивирају непријатељско деловање према Руској Федерацији.

– Како су се од тада промениле позиције Русије у Србији?

– Русија којом је владао Јељцин од стране својих неодговорних политичких и економских елита, уз свесрдну помоћ Запада да срља у пропаст, била је доведена до њеног руба. Она је слабо штитила и своје националне интересе па није могла да буде озбиљан фактор подршке Србима. Упркос томе Запад је настављао да ради против ње. Јер, евроатлантским самозваним господарима света није добра ни кооперативна Русија. Њима ван њиховог геополитичког круга не требају чак ни слаби партнери, већ само вазали и колоније. То Русија, са својом државном традицијом и потенцијалима, дугорочно не може да буде. Колико је то тачно демонстрирао је Путин. У року од неколико година обновио је моћ Русије и врато ју је као битан чинилац на велику међународну геополитичку сцену. Таква Русија је најбољи гарант будућности руског народа али и ослонац Србији и Србима.

Све то дефинише данашњу позицију Русије у Србији. Она је према свим испитивањима јавног мнења нашем народу најближа и најдража земља, а када се ради о српској држави она је њен истински савезник и ослонац. Без подршке Русије нема одбране ни Косова, ни државности Републике Српске како је она потврђена у Дејтону, а суочава се са упорним покушајима Запада да буде обесмишљена. А то су витални српски интереси.

– Већ више од 20 година питање Косова остаје незацељена рана и геополитички проблем. Које су могућности за његово решавање?

– За сада не видим било какву могућност за решење косовског проблема. Запад не показује спремност да обузда екстремистичко понашање и великодржавне тежње Албанаца. Јасно је да они нису самостални већ су обични пулени оних који су извршили агресију на Србију 1999. године. Да те силе желе неки договор у вези са Косовом, уразумили би албанске политичаре и дале им инструкције да почну озбиљно да преговарају. Овако, када видимо да они дивљају, јасно је да су за то добили зелено светло од оних који мисле да је једино решење у томе да Србија капитулира и призна лажну независност Косова. После тога, сломљена Србија на једном важном питању, била би деморалисана и спремна да попусти и на другим пољима. Значи, била би и на корак од уласка у НАТО. То се неће десити јер нећемо одустати од Косова. Самим тиме, пошто ми нећемо дићи руке од својих интереса, док год Запад не промени свој приступ косовском проблему или не протекне још времена током кога би додатно ослабила међународна позиција САД, нема решења за Косово.

– Русија ће подржати одлуку Србије у Савету безбедности УН ако је у оквиру Резолуције 1244. Да ли је ова резолуција ограничавајући фактор за Србију или, напротив, оружје у преговорима са Приштином?

– Резолуција 1244. је од кључног значаја када се ради о одбрани позиција Србије у вези са Косовом. Они који су на нас извршили агресију како би нам отели тај део територије када већ нису могли да окупирају целу Србију, прихватањем те резолуције потврдили су да је Косово било и остало део Србије. Касније су покушали ствари да релативизују признањем, упркос Резолуцији 1244. коју су претходно подржали, приштинског сецесионистичког акта (чије доношење су сами иза кулиса одобрили јер се Албанци на тако нешто 2008. не би усудили без инструкција својих западних протектора). Ипак, док год је Резолуција 1244. на снази, њихови напори да заокруже лажну косовску државност остају јалови. Могу да је игноришу али она је валидна и сведочи о њиховом противправном, насилничком поступању. Тога су свесни и зато свим силама покушавају да издејствују анулирање Резолуције 1244. Захваљујући подршци Русије то није реално док год Београд сам на тако нешто не пристане. Ако би ико то код нас учини, починио би велеиздају. Искрено се надам да у редовима врха садашње власти нико и не помишља на тако нешто.

– Да би се признало Косово, потребно је изменити Устав Србије и одржати референдум чији су резултати познати — већина ће бити против. Да ли ће власти Србије одржати референдум како би доказале ЕУ и САД да је признање Косова немогуће?

Косово је део Србије и око тога не сме да буде било каквог референдума. Нити би се грађани одлучили за другачији његов статус, нити власт има право да покрене питање одржавања таквог референдума. То није и не сме да буде тема. Верујем да је то став и државног врха Србије.

– 22 године после бомбардовања на Балкану дошло је до многих геополитичких промена. Нема више Југославије, Србија и Црна Гора више нису једна држава, Хрватска је ушла у Европску унију, Македонија је променила име због европских интеграција и још много тога. Колика је вероватноћа да се тектонске промене поновити на Балкану у наредних 10 година? Рецимо, Србија ће признати део Косова, Република Српска ће се придружити Србији, остатак Косова ће се придружити Албанији? Хоће ли тада бити мира или рата?

– Тешко је говорити о томе шта ће бити у далекој будућности. Оно што је свакако јасно, то је да би компромисно решење српског и других отворених питања на Балкану допринело миру, што наравно не значи да у неком тренутку конфликти поново не могу да буду реални. Историја нас учи да време доноси сукобе после раздобља мира и сарадње. Али то није разлог да се не боримо за мир макар за нашу и неке будуће генерације. Томе би несумњиво погодовало обједињавање земаља у којима српски народ чини већину, а биле су противно међународном праву подељене крајем прошлог века. Задовољни Срби, не на основу отимања туђег већ очувања свога, били би чувар стабилности Балкана. Верујем да ће у будућности Србија, макар за значајним делом Косова и Метохије ако не и том нашом покрајином у целини, градити своју будућност у заједници са Републиком Српском и Црном Гором. Можда то за сада још није могуће, али на нама је да се на рационалан начин за то залажемо. Пре или касније сложиће се тако геополитика карте да српски интереси могу да буду колико-толико задовољени. Битно је да ми памтимо шта је наше и да од тога не одустајемо.

– Како је Србија пронашла излаз из дилеме: како залечити ране старог непријатељства од распада заједничке државе и радити на заједничкој добробити читавог региона?

– Србија већ дуже време настоји да залечи старе ране и пружи онима са којима је имала неспоразуме руку помирења. Међутим, није спремна да се мири на основу лажи и прихватања капитулације, већ само на темељу истине и компромиса. А за то нема спремности код оних које су недобронамерни западни центри моћи уверили да ће бити задовољене њихове максималистичке тежње. Помирење и компромис ће бити могући када у Загребу, Сарајеву и Приштини дефинитивно схвате да су то илузије и да на Балкану неће бити стабилности док се ирационално инсистира на томе да једна, а то је српска страна, све изгуби, да би остали остварили своје великодржавне снове.

– Да ли је могуће, у принципу, да земље региона постигну међусобно разумевање ако неке гравитирају НАТО-у, ЕУ или Турској, док друге развијају сарадњу са Русијом и Кином? Са тако различитим спољнополитичким смерницама, како могу заједнички да спроводе регионалне пројекте?

– Без обзира на различите спољнополитичке приоритете и оријентације, могуће је спроводити разне регионалне пројекте. Али није могуће градити право стратешко партнерство. Велике силе на које се државе Балкана ослањају налазе се у фази наглашених супротности. То није погодно окружење за дубљу међусобну сарадњу њихових балканских партнера. Таква сарадња ће постати реална тек онда када се умири глобални океан, а то за сада није ни на видику. Бурни односи међу великим силама погодују одржавању самих по себи великих локалних антагонизама док би њихове мирније релације биле фактор смиривања негативне енергије која постоји на Балкану. Велике силе овде могу да играју и позитивну улогу али за сада, због експанзионистичких стремљења Вашингтона и његових савезника, доливају уље на већ постојећу ватру и тако је чине још већом уместо да доприносе њеном гашењу пре него што поново прерасте у пожар.